Публикације

ПУТОВАЊЕ КРОЗ СРЕДЊЕ ГОДИНЕ – ЛИЧНИ И КОЛЕКТИВНИ АСПЕКТИ

/in /by

У раду се анализирају изазови и промене које настају уласком у средњеживотно доба. Ова развојна фаза често се препознаје као кризна и захтева
да се упустимо у процес интроспекције и конфронтације са извесним ограничењима која, ако се прихвате, могу водити ка целовитијем и смисленијем животу. Средње доба посматрамо кроз процес индивидуације као сржне тачке Јунгове
психологије. Бавимо се личним, али и колективним, односно културолошким аспектима транзиције средњег доба. Разматрамо три фазе кроз које се овај процес може описати и разумети: фазу сепарације, лиминалности и реинтеграције. Кроз рад пратимо и архетипски, односно универзални, транскултурални аспект ових примена и то посредством анализе два мита о Хермесу и Аполону
и о Персефони и Деметри. Симболика и наратив ових митова могу се схватити као метафoрички опис транзиције средњег доба. Разматрамо их као лиминалне, креативне и трансформационе процесе који нас воде ка повезивању са дубљим, трасперсоналним, односно колективним слојевима психе. Разрешење кризе средњег доба може водити потпунијем психолошком, као и духовном развоју.

ДОМИНАЦИЈА ПР-А НАД НОВИНАРСКИМ САДРЖАЈИМА У СРПСКИМ ШТАМПАНИМ МЕДИЈИМА – УЗРОЦИ И КОНСЕКВЕНЦЕ

/in /by

У раду се разматрају структурни узроци доминације ПР-а над информативним садржајима у медијима са акцентом на српску медијску сцену, превасходно штампаних и онлајн издања. Признање нарастајућег глобалног тренда сторителинга (storytelling) своје корене проналази у настанку и веома брзом развоју ПР индустрије и паралелно с тим академским изучавањем и теоријско-апликативним утемељењем односа с јавношћу, као засебне дисциплине студија јавности у непрекинутом периоду од скоро једног века. Економска криза и њене реперкусије које за последицу имају највећу кризу медијске индустрије (штампе пре свих) у историји постојања, уз дигиталну олују која је у потпуности трансформисала начин информисања и комуникационе канале, као и криза професије – додатно су ојачали улогу и отворили нове просторе нарастајућој ПР машинерији. Наставак смањивања ресурса за прикупљање и обраду вести, последично нестајање истраживачког и интерпретативног новинарства, уз све веће могућности политичара и компанија да своје поруке директно испоручују јавности – глобални је медијски тренд који се последњих година прелио и на осиромашену српску медијску сцену, чинећи је зависном од овакве врсте ПР садржаја.

КУЛТУРА У КРИЗИ И КРИЗА КУЛТУРЕ: СЛУЧАЈ СРБИЈЕ

/in /by

Раздобље кад се један модел развоја, организације и интерпретације света истроши а нови није настао означава време кризе у најширем смислу. Криза погађа све групе, институције, организације и појединце на нивоу свакодневног живота. Она се у почетку сагледава кад се открије да се одређен поредак распада. У случају културе то значи да она постаје супротно од онога што је била и да обрасци културе усмеравају друштвене праксе ка дезинтеграцији. Култура у Србији до сада није била предмет озбиљних размишљања. То илуструје и чињеница непостојања темељне и развијене стратегије у области културне политике. У раду се на конкретним примерима у сфери медија и забаве показује својеврсна криза културе у Србији.

КРИЗА ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА И КРИЗА КУЛТУРЕ

/in /by

Култура извире из култа, али се на њега не може свести. Културу у сваком времену граде људи са јасним и одређеним идентитетом. Она није продукт стихије светских збивања, нити је независна од морала, с тим да човеков идентитет одређује његов морал, а тек последично етос утиче на његов идентитет. Хришћанство је направило прекретницу у историји, разделивши време на оно пре и после Христовог рођења, превасходно зато што је носило у себи снагу кадру да обухвати и преобрази човекова битијна и културна стремљења, дајући им нове сасуде и смисао. Стварајући цивилизацију и културу доминантну скоро два миленијума, хришћанство је већ крајем првог хиљадугодишта запало у стање које је породило унутарње расколе, на чијим раселинама су настали ратови и револуције који су обележили крај другог миленијума. И Запад и Исток Европе данас пролазе кроз кризу која није „увезена”, пошто је продукт духовне дезорјентације и немоћи становника старог континента да препознају своје хришћанске корене, да на њима изграде хришћански идентитет, а онда и културу која би била огледало тог идентитета. Није просто реч о потреби избављења са маргина друштва, нити о носталгичном „жалу за Константинопољем”, него о потрази за смислом и жеђи за есхатоном. И криза може бити подстицајна за нова прегнућа и стваралаштво, јер она нема само негативно значење прекида и губљења континуитета. Сам грчки појам κρίσις значи и суд и преиспитивање, доношење нових одлука и постављање нових почетака, који ће бити у стању да човечанство ослободе од наметнутих глобалистичких, али и подкултурних и некултурних образаца понашања.

ПЕРМАНЕНТНА КРИЗА

/in /by

Појам кризе везује се пре свега за економску кризу па тако у први план пробија питање о односу капитализма и криза. Да ли је криза нешто што споља нарушава нормално функционисање система и претпоставља кратко трајање, чему следи успостављање равнотеже и враћање у нормалан процес тржишног регулисања и подешавања? Или је криза суштинска и непромењива одлика капиталистичког начина производње из чега следи да се капитализам историјски испоставља као непрекидно кретање из једне кризе у другу што указује на перманентну кризу као главно обележје позног капитализма и садашњег тренутка? Које су консеквенце уласка у перманентну кризу?

САВРЕМЕНА ПРОЗА У ЧУДНИМ КОСТИМИМА: МОТИВ ТРАНС-ОДЕВАЊА У РОМАНИМА САРЕ ВОТЕРС

/in /by

Ослањајући се на теорије Џудит Батлер и Џудит Халберстам, рад се бави мотивом прерушавања и транс-одевања у неовикторијанској прози Саре Вотерс. Неовикторијански жанр, који на значају добија деведесетих година двадесетог века, спада у ширу категорију историјског романа, али се од осталих представника разликује по свом самосвесном приступу викторијанском периоду. Неовикторијанска проза није једносмислен повратак викторијанским вредностима или наративним решењима, нити је, како неки критичари упозоравају, знак кризе нарације или креативности. Прерушена у викторијанско рухо, она испитује сличности и разлике између викторијанског периода и садашњег тренутка. Неовикторијански романи обрађују теме од којих викторијански роман зазире, као што су алтернативне сексуалности или перспектива етничких или друштвених мањина, али уз то преиспитују и положај ових субјеката у савременом друштву. Таква двострука визура неовикторијанског текста изражена је, између осталог, мотивом прерушавања и транс-одевања. С једне стране, овај мотив преиспитује бинарна схватања рода и сексуалности у текстовима који се баве овим питањима, те деконструише категорије природног и вештачког, али и бинарну логику уопште. Поред тога, он представља прикладну метафору за неовикторијански роман, који и сâм садржи наизглед непомирљиве елементе. Користећи мотив транс-одевања, неовикторијански жанр истражује границе између оригинала и копије, доводећи у питање њено постојање.

ФИЛОЗОФИЈА СТРАХА И (РЕ)КОНСТРУИСАЊЕ МЕДИЈСКЕ СТВАРНОСТИ

/in /by

Постмодерно друштво све чешће пулсира у ритму динамичних политичких преображаја, економских криза, технолошких револуција, климатских промена, терористичких акција, медијских привида и глобалних спектакала. Концепт јавног простора прилагођава се карактеру и филозофији нових медија, који креирајући обиље информација добијају све важнију друштвену улогу. Лоше вести, дезинформације, конверзије података и идеологизовано интерпретирање део су актуелног медијског дискурса који фаворизује страх као робу што одлично пролази на информационом тржишту. Инсценирање комуникације води укидању смисла, хомеопатском калемљењу моралне панике која је предимензионирана у поређењу са чињеницама које чине предметну основу. (Ре)конструисање стварности темељи се на креирању значења које произилази из друштвеног окружења, идеја, симбола и слика које доминирају у одређеном простору и времену. Реалност је тако све више производ медијског значења које јој дајемо. Аутори истражују феноменологију страха, посебно симбиозу политичких актера и мас-медија, који тржишном униформношћу циљају на глад већ забринутог аудиторијума.

КОЛИКО ЈЕ КУЛТУРЕ У КУЛТУРНИМ РУБРИКАМА

/in /by

Век у коме живимо доба је када смо презасићени информацијама. Током једне године, у САД се, на пример, објави око 200 000 књига, радио-станице емитују приближно 70 милиона сати програма, док телевизије производе око 58 милиона сати телевизијског програма. „Од дана вашег рођења произведено је више информација него током читаве забележене историје пре њега, а половина укупног броја научника у нашој историји живи данас и производи информације.“ Ако бисте се одлучили да прочитате све оно што је објављено током једне године, морали бисте да прочитате по једну књигу на свака три минута, односно око пет стотина књига дневно. Ово се наравно односи само на новију светску продукцију, а не и на класике. Поставља се питање колико се од нових, управо објављених, књига заиста прочита, колико се и како о књизи и култури у целини пише, колико су новинари сами образовани, и колико су у стању да нам ову застрашујућу количину информација селектују, појасне и структуришу, у доба свеопште кризе, која је захватила и Србију, пустошећи је и на материјалном, али и на свим осталим пољима, па и културном и медијском. Пре годину дана објављени су код нас резултати до којих су дошли студенти мастер студија Факултета политичких наука у Београду, а који су проучавали третман књиге у српским медијима. Резултати су били далеко од охрабрујућих – осим Радио Београда 2 и специјализованих додатака посвећених књизи, који се објављују као додаци дневним листовима, увек викендом, о књизи се у српским штампаним медијима не пише довољно, а извештава се без неопходне студиозности и дубљег понирања. Овај рад фокусирао се на праћење и анализу културних рубрика у три српска дневна листа, „Политици“, „Вечерњим новостима“ и „Данасу“, током периода од 26.09. до 2.10 2012. и има за циљ да покаже шта данас садрже културне рубрике у ова три штампана медија, међусобну компарацију њиховог садржаја и квалитета, баш као и које су основне теме о којима се пише, који су новинарски жанрови најчешће заступљени.