Tag Archive for: криза

У раду се разматрају структурни узроци доминације ПР-а над информативним садржајима у медијима са акцентом на српску медијску сцену, превасходно штампаних и онлајн издања. Признање нарастајућег глобалног тренда сторителинга (storytelling) своје корене проналази у настанку и веома брзом развоју ПР индустрије и паралелно с тим академским изучавањем и теоријско-апликативним утемељењем односа с јавношћу, као засебне дисциплине студија јавности у непрекинутом периоду од скоро једног века. Економска криза и њене реперкусије које за последицу имају највећу кризу медијске индустрије (штампе пре свих) у историји постојања, уз дигиталну олују која је у потпуности трансформисала начин информисања и комуникационе канале, као и криза професије – додатно су ојачали улогу и отворили нове просторе нарастајућој ПР машинерији. Наставак смањивања ресурса за прикупљање и обраду вести, последично нестајање истраживачког и интерпретативног новинарства, уз све веће могућности политичара и компанија да своје поруке директно испоручују јавности – глобални је медијски тренд који се последњих година прелио и на осиромашену српску медијску сцену, чинећи је зависном од овакве врсте ПР садржаја.

Култура извире из култа, али се на њега не може свести. Културу у сваком времену граде људи са јасним и одређеним идентитетом. Она није продукт стихије светских збивања, нити је независна од морала, с тим да човеков идентитет одређује његов морал, а тек последично етос утиче на његов идентитет. Хришћанство је направило прекретницу у историји, разделивши време на оно пре и после Христовог рођења, превасходно зато што је носило у себи снагу кадру да обухвати и преобрази човекова битијна и културна стремљења, дајући им нове сасуде и смисао. Стварајући цивилизацију и културу доминантну скоро два миленијума, хришћанство је већ крајем првог хиљадугодишта запало у стање које је породило унутарње расколе, на чијим раселинама су настали ратови и револуције који су обележили крај другог миленијума. И Запад и Исток Европе данас пролазе кроз кризу која није „увезена”, пошто је продукт духовне дезорјентације и немоћи становника старог континента да препознају своје хришћанске корене, да на њима изграде хришћански идентитет, а онда и културу која би била огледало тог идентитета. Није просто реч о потреби избављења са маргина друштва, нити о носталгичном „жалу за Константинопољем”, него о потрази за смислом и жеђи за есхатоном. И криза може бити подстицајна за нова прегнућа и стваралаштво, јер она нема само негативно значење прекида и губљења континуитета. Сам грчки појам κρίσις значи и суд и преиспитивање, доношење нових одлука и постављање нових почетака, који ће бити у стању да човечанство ослободе од наметнутих глобалистичких, али и подкултурних и некултурних образаца понашања.