Публикације

КУЛТУРА У ФУНКЦИЈИ РАЗВОЈА ГРАДА – КУЛТУРНИ КАПИТАЛ И ИНТЕГРАТИВНА КУЛТУРНА ПОЛИТИКА

/in , /by

Овај рад истражује културолошко значење града – идентитет града и његову симболичну вредност (материјално и духовно наслеђе), као средства развоја у савременом свету. Позиционирајући културу у центар градског стратешког развоја у оквиру различитих јавних практичних политика, у тексту се указује на то да је питање културне писмености (Brecknock, R. 2006) – способности да се разумеју, усвоје и развију значења градских структура, градских икона и градских елемената, као што су суседства и јавни простори – важан део градског културног капитала данашњице. Главно истраживачко питање јесте: како повезати стратегију градског развоја са стратегијом културног развоја у временима брзих промена, све јачих утицаја глобалне културе на промене вредности и локалне културне традиције, растућег значаја услуга и напуштања производне логике, па и самог подручја производње? Полазећи од става да је култура сталан, али и променљив фактор у стварању градског идентитета, истраживање је приказало вишеструке дихотомије савременог процеса урбаних културних промена. Текст представља POSITION PAPER са смерницама (policy recommendations) за будуће пројекте развоја урбаних јавних политика.

ПИНК ТРАНЗИЦИЈА У СРБИЈИ

/in /by

Србија, као и друге земље (полу) периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија транснационалне капиталистичке класе (ТНКК) чије је средиште (метропола) у централним друштвима светског капиталистичког система – САД и ЕУ. Тако се и у Србији довршава уобличење система масовне културе који одликују: култура заборава, потрошачког „ослобођења” од греха и стида, фетишизма секса и насиља, као и нормализације („релаксације”) патологије и аморалности. Те одлике налазимо и у „високој култури” коју производе и конзумирају припадници ТНКК (као и кандидати за улазак њу). Највећи део „високе културе” данас је под контролом ТНКК, која суштински диктира доминантни укус. Припадници буржоазије који на (полу) периферији успешно производе или демонстрирају исправан укус, бивају инкорпорирани у идеократску фракцију ТНКК. Отуда је готово сва висока култура у Србији садржајно у знаку компрадорства, а стилски у знаку „концептуалне уметности”. И као што је практично немогуће, у тренутним друштвено-историјским условима, одбацити садашњу главну културну функцију масовних медија у Србији као „колектора” потрошачке хипнозе, тако је практично немогуће, у тренутној друштвено-историјској констелацији, променити компрадорско-колонизаторски карактер овдашњих установа високе културе. Јер, оне су само институционални израз доминантне, материјално и социјално хегемоне класе у српском друштву – компрадорске буржоазије.