КЊИЖЕВНИ КАНОН И КЊИЖЕВНА ПРОДУКЦИЈА: НАГРАДЕ И КРИТИЧКИ СУД
У раду се преиспитује могућност успостављања везе између књижевног награђивања и евалуације књижевног дела, узимајући за пример два признања која се додељују за најбољи роман године у двема земљама, Великој Британији и Србији, а све у светлу чињенице да се награђивање (основано или не) посматра као процес уметничког вредновања колико и остваривања медијске видљивости. Ово друго показало се у времену нових медија као далеко важније: систематско потискивање елитне уметности маргинализовало је вредна дела, она су свесно и систематски представљена као незанимљива широкој публици, и институцијама награђивања интензивно се покушава очувати занимање за вредности, са променљивим успехом.
