Узимајући за основно полазиште оштећену фотографију Лице (2001), словеначког аутора Дамјана Коцјанчича (1970) у паралелној анализи са Дишановим (1887) Портретом замјене (1942), ова теоријска студија је кроз интердисциплинаран приступ покушала да освјетли континуитет који стваралачка идеја остварује кроз протицање у времену, али и различите учинке, условљене идентитетом реципијената и културним обрасцима у којима је ситуирана.
Стратегија прерушавања као контактна тачка двају аутора проблематизује питања самог ориганала умјетничког дијела, односно фотографије, затим родне варијабилности и коначно улогу прерушеног субјекта у јавном простору. Бјелина која је настала деструктивном, иконокластичком акцијом на Коцјанчичевом портрету антиципирала је питање коауторства, простора у контексту хетеропатије и тенденције савременог друштва да кроз машинску интервенцију на лицу и спектакуларне чинове, одгоди своју пролазност. Могућношћу да фалсификује појединце, народе и историју, фотографија нам кроз фантазматична прерушавања и идентитете других, отвара простор за игру без одговорности. У том процесу, јавно лице спектакла, као инструмент адвертајзинга, конвертује своју вриједност у економски, културни и друштвени капитал, подешавајући људе за елитне друштвене класе, дајући им снагу супериорних и доминантних лица.
Машинизовани поглед новог свјетског поретка у оном Вирилиовом смислу, заправо је поглед медија што обликује наше идентитете, чинећи нас фотографијом судбине у којој смо објективизирани технологијом и њеним дестуруктивним чиновима као крајњом тачком комформистичке егзистенције, када у име културе, превласт над поријеклом, брутално, без милости, преузима машина.
