Публикације

ФИНАНСИРАЊЕ КАО ИНСТРУМЕНТ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ У ОБЛАСТИ АМАТЕРСКОГ СТВАРАЛАШТВА НА ПРИМЕРУ КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКИХ ДРУШТАВА

/in /by

Аматеризам у уметности и култури је од вишеструког значаја за остваривање укупног културног развоја зато што грађанима у урбаним и у руралним срединама омогућава да активно учествују у креирању и рецепцији разноврсних културних садржаја. Додатно је значајна отвореност аматерских друштава за све генерације (од деце до сениора), као и за неговање културе националних мањина. Значај аматеризма је препознат у Закону о култури, кључном правном акту за имплементацију културне политике у Републици Србији. Тиме је пружена основа за примену другог важног инструмента спровођења културне политике – финансијског. Предмет рада је финансијска подршка стваралаштву аматера у Републици Србији из јавних фондова у периоду 2019–2021. годинe. С обзиром на то да се аматери баве различитим видовима уметности и културних израза, за предмет истраживања су узета културно-уметничка друштва. Она су и најбројнија удружења аматера, а у свом раду се пажња усмерава превасходно према онима који су оријентисани ка фолклору.

ИНИЦИЈАТИВЕ ЛОКАЛНОГ ПЛАНИРАЊА У КУЛТУРИ У СРБИЈИ ЗА ВРЕМЕ ТРАНЗИЦИЈЕ (2000–2018)

/in /by

На путу развоја демократије у Србији после 2000. године стратешко планирање представља кључни инструмент за преобликовање културне политике. Засновано на методу сусретног планирања примењивано је у самоуправном систему некадашње СФРЈ, да би се с почетком транзиције уводило као потпуна новина. Зато се примена дугорочног планирања може сагледати као нови-стари изазов за све нивое управљања у Србији. У раду се даје преглед иницијатива локалног планирања у култури у периоду 2000–2018. године, анализира нормативни контекст за његову примену и указује на важност успостављања вертикалне и хоризонталне сарадње у планирању културног развоја. Десет година од почетка транзиције на снази је био Закон о делатностима од општег интереса у области културе (1992) који је био у колизији с повећањем аутономије локалних власти и процесима демократизације и децентрализације у Србији после 2000. године. Ова некомпатибилност као и изостанак националне стратегије развоја културе одразила се и на (не)заступљеност стратешких планова у култури на локалном нивоу.

СТРАТЕШКО ПЛАНИРАЊЕ РАЗВОЈА КУЛТУРЕ НА ЛОКАЛНОМ НИВОУ У СРБИЈИ

/in /by

Текст говори о стратешком планирању као инструменту културне политике и његовој примени на нивоу локалних самоуправа у Србији у периоду од 2000. до 2010. године. Наведени су примери и начини на који су локалне самоуправе користиле могућност доношења сопствених развојних планова која им је дата Законом о локалној самоуправи. За овај период карактеристично је да ни сама држава не користи инструмент стратешког планирања, па утолико ове иницијативе имају већи значај. На основу тога може се закључити да се дефинисању културне политике после 2000. године у Србији кренуло по приципу bottom-up. Тек на самом крају прве деценије XXI века, а десет година од уласка Србије у транзицију, када је ступио на снагу Закон о култури, подстиче се коришћење инструмента стратешког планирања на свим нивоима. Како оно постаје обавезујуће, предложена је методологија за израду будућих стратешких планова у области културе.