Tag Archive for: манипулација

Odnosi s javnošću predstavljaju sistematsku, dugoročnu aktivnost na formiranju i održavanju pozitivnog stava javnosti o nekoj ličnosti ili organizaciji, odnosno, to je djelatnost upravljanja mnjenjem, koja se fokusira na formiranje i održavanje pozitivnog ili poboljšanje lošeg imidža u javnosti. Ove aktivnosti se smatraju potrebnom u raznim oblastima ljudske djelatnosti. Definišu se kao aspekt komunikacije koji obuhvata promovisanje željenog imidža pojedinca ili grupe čiji je cilj da privuče pažnju javnosti. Izvršioci same ubjeđivačke djelatnosti su stručnjaci za persuaziju i marketing, koji oblikuju propagandne poruke i tehničko osoblje koje omogućava da se propagandna poruka uputi preko nekog od sredstava informisanja do primaoca ali to su i spin doktori. Savjetnici za imidž, politički savjetnici ali i osobe izvještene i osposobljene za upravljanje informacijama i manipulacijama masovnim medijima i friziranje informacija. Poseban značaj u tome imaju agencije za odnose sa javnošću (public relations firm) koji za izvjestan honorar zastupaju interese određenog subjekta. Ove agencije koriste saznanja iz oblasti društvenih nauka, naročito psihologije i sociologije.

Тема овог рада је поимање недавних медијских питања из области извођачких уметности и начина на који оне изнова осмишљавају могућности за обликовање перцепције гледаоца. У том циљу, у уводу је конципирано неколико примера како нове технологије модификују и представљају изазов за неке аспекте културе као што је образовање, уз супротстављање претходно утврђеним правилима. Након тога, дата је анализа сценографије за албум Stifters Dinge Хајнера Гебелса. Циљ је испитати његову интермедијалну перспективу ради потврде следеће претпоставке: ова уметничка креација манипулише естетским искуством слушалаца пошто зависи од медијске комуникације а не реторичког чина. Такође, применом аудио-визуелних алата развија се специфичан сценски језик који користи оптичке илузије, урањање и комплексне машине. Затим се креира концептуални оквир заснован на комуникацијској парадигми која омогућава како боље разумевање ових сценских примера тако и ширу перспективу овог теоријског феномена у који се он уклапа. У овом делу, моје теоријске референце усмерене су на радове Ива Ситона, Жан-Марка Ларуа, Бранка и Дејане Прњат, Реми Рајфел и Виолете Јелачић-Србуљ. Хипотеза на којој се заснива приступ другог дела рада је да ове нове уметничке форме које повезују медије, театар и визуелне уметности стварају нови модел културне политике засновано на хибридизацији технологије и уметности.

Почев од језичко-аналитичке филозофије која као истину истиче ‘консензус постигнут у кругу компетентних дискутаната’ у једном контексту и временском периоду, преко варијанте дијалога у коме је пошиљалац поруке спреман да изнесе истину, али и да оповргне супротстављени исказ што говори да нема апсолутне, већ парцијалне истине, до медијске интерпретације која истиче истинитост поруке као стандард професије показало се да је достизање истине још једна неостварена амбиција. Интерпретација стварности у друштву медијског спектакла која је у потпуности испунила слободно време медијске публике, у глобалном окружењу проширила је своју понуду медијски обликованих манипулативних форми. Иако се чинило да ће медијске представе које су укинуле дијалог, посустати пред интернет комуникацијом, догодило се да је интеракција постала привид дијалога. Рад се бави преиспитивањем начина медијске интерпретације истине у медијски посредованој стварности друштва спектакла, цивилизације слике у индустрији забаве и снова.

Новинар-манириста и нема сопствених намера. Одриче се чина стваралаштва у новинарству. Стваралаштво замењује фразирањем. Клони се своје маште. Понављање схема, клишеа, шаблона јесте интелектуална раван по којој се најчешће креће. Језиком се само ублажавају стварне напетости и лакира стварност, у црно или бело, свеједно. Његово незадовољство постаје гротескно парцијално кретање према лажним украсима. Уместо да се наоружа мудрошћу и стрпљењем, новинар се сурвава у клишетизиране меандре језика и са патетичном упорношћу не суочава се са правим проблемима. Новинар као да не види добро, па и језик прилагођава упорном слепилу увећавајући еуфемистичка чворишта свога језика. Он, најчешће, само алудира на ствари, али их не чини видљивим. Он трага, али ређе налази. Сумња, али не открива до краја. Делује по принципу истоветности, мењајући мало простор око себе. Принцип сличност је његов трајни поетички мото. Новинар-манириста свуда види сличности и знаке истоветности. За њега све појаве личе помало једна на другу. Тешко увиђа запретане везе међу стварима.