Публикације

ПОД МАСКОМ: РАЗВОЈ И ОБРАЗОВАЊЕ ОДРАСЛИХ ПУТЕМ ИЗВОЂЕЊА

/in /by

Рад има за циљ да укаже на значај игре и извођења за развој и учење у свим добима, како на раним дечјим узрастима, тако и код одраслог човека. Маска и играње маском се у том контексту јављају као један од могућих реквизита и начина фацилитације игре у образовном процесу. Извођење путем маске не само да подржава развојно учење, већ по себи представља развој у малом: са маском, уједно смо и оно што реално јесмо и оно што се претварамо да јесмо. На тај начин, маска може бити образовно средство, које се може користити у свим фазама образовног процеса, бити део тог процеса или служити да се он прикаже другима. Маска може бити унапред дата или израђена док процес траје, чинити једну од активности или служити да се активности сумирају и објaсне, а њена употреба зависи од сензибилитета оног ко води процес.

КАКО ЈЕ ЛИЦЕ ПОСТАЛО МАСКА У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ДРАМИ

/in /by

Ауторка на примеру четири савремене српске драме настале након 2000. године (Милена Марковић Шине, Биљана Србљановић Скакавци, Маја Пелевић Поморанџина кора и Олга Димитријевић Моја ти) анализира различите приступе лицу као маски, појави наратора у драмској форми као маске аутора. Представљајући своје ликове као маске, а не целовита заокружена бића, драмске списатељице демистификују сам чин писања и односе се сасвим слободно према драмској форми. Лица која су маске омогућавају списатељицама да испитују различите друштвене појаве које су скривене испод вела нормалности, друштвене инерције и медијских мистификација које ка нама пројектују жељену слику друштва и нас самих.

ЛИЦЕ ИЛИ МАСКА У ЖИВОТУ И ДЕЛУ ЛАЗЕ КОСТИЋА

/in /by

У раду се анализирају појаве маскирања, прерушавања, прикривања и откривaња идентитета у личности и делу Лазе Костића. Ове особине снажније или слабије изражене, разматрају се на различитим нивоима и видовима: у његовом карактеру, понашању, у облачењу, говору. Потом се овај феномен запажа и на метајезичкој равни: маска и и њени деривати (прерушавање, прикривање, гротеска) тематизовани су и у Костићевој поезији (Беседа, Гаврилу Егрешији, На парастос Јелене Боздине…) и драмским делима (Гордана, Максим Црнојевић). Mаска је још од настанка трагедије довођена у везу с позориштем као ознака метаморфозе индивидуе-глумца, који, користећи маску, постаје преносник (виших) сила наглашавајући да је индивидуални човек нестао иза улоге, боље речено фигуре. Зато ће у овом раду, а имајући у виду страсну заокупљеност Лазе Костића театром, облици маскирања, мимикрије, прикривања и демаскирања (уз нужан опрез према методи позитивистичког биографизма), бити подвргнуте анализи као честице које ће указати и на неке унутрашње чиниоце генезе његових песама, а међу њима и величанствене покајанке Santa Maria della Salute.

МАСКА У ПОЗОРИШТУ: ОТКРИВАЊЕ ИЛИ РАЗОТКРИВАЊЕ ГЛУМЦА

/in /by

Основни циљ рада је да истражи и анализира улогу и значај позоришне маске. Рад ће обухватити теоријско изучавање маске и њене употребе у појединим, најмаркантнијим историјским периодима када маска и маскирање представљају есенцијалну позоришну конвенцију и облик, реквизит, део костима, који се употребљава приликом грађења глумачке улоге и изражавања ескпресије извођача пред публиком. Рад ће тако истражити како су и због чега коришћене маске у периоду праисторијског позоришта, Античког позоришта када маска добија значајну улогу да појачава идеју трагедије, комедије, а глумце представља монументално попут богова. У периоду ренесансе симболика маске се мења, поготово у пучким позоришним облицима Комедије дел Арте. Други део рада анализираће извођења и специфичности коришћења маске у авангардном позоришту, позоришту за које маска представља формалну и садржинску срж извођења. У раду ће тако бити изучавана улога маске у комаду Краљ Иби Алфреда Жарија и њена употреба у раду авангардне позоришне трупе: Хлеб и лутке. Кључно истраживачко питање које желимо да поставимо је да ли маска представља само део костима одређене епохе или је њена појава на глумачком лицу много значајнија и један је од суверених и аутономних делова позоришне представе.

МАСКА КАО СЛИКА СВЕТА

/in /by

У раду се анализирају основе општег прегледа историје уметности Ота Бихаљи Мерина (1904-1993) и у његовим текстовима се препознаје концепт маске као кључни. Разматра се како концепт маске утиче на његову дефиницију уметности, одређује (мултидисциплинарни) приступ њеном проучавању, проширује област интересовања на све што се може схватити као маска и утврђује антрополошки смисао истраживања визуелне културе. Сагледава се и како концепт маске помаже у редефинисању уметности и структурирању новог општег прегледа историје уметности, заснованог на приказу визуелне стране кључних људских активности.

НИЧЕОВЕ МАСКЕ – ОГЛЕД О ПЕРСПЕКТИВИЗМУ

/in /by

Ничеово (Nietzsche) идентификовање са хеленским божанством Дионисом је најизразитији случај његовог маскирања. У овом огледу се постављају два основна питања: каква је функција тог маскирања, и шта се крије испод Ничеових маски. Одговор се тражи у карактеристикама Ничеовог генеалошко-перспективистичког поступка мишљења. Резултат овог поступка је динамичан и фрагментаран текст, који је игра скривања и показивања, игра која конституише своја правила, као и самог играча. Различите перспективе Ничеовог текста се не смирују у дијалектичкој синтези или у херменеутичком стапању хоризоната. Иза маски нема никаквог „правог лика”, али то не значи да су маске „лажне”.

МАСКА У ЈАПАНСКОМ ПОЗОРИШТУ НО КАО ПОСРЕДНИК У КОМУНИКАЦИЈИ УНУТАРЊЕГ И СПОЉАШЊЕГ

/in /by

Јапански театар но вероватно је данас у свету најпознатији тип позоришта у којем глумци користе маске. У Јапану, употреба маске примећује се још у преисторијској прошлости те земље, иако порекло данашњих маски треба тражити у знатно каснијем времену, по општој сагласности од VII века, када маска стиже из Кине. У Кини су тада већ постојале сценске извођачке вештине, које настају популаризацијом неких облика верских ритуала и увођењем народних тема у обреде истеривања демона. Кинеска маска, каква се ту користила, пренета је и у Јапан, да би се од XIV века њена употреба све више везивала за тада нову позоришну врсту, драму но. У вековима развоја новог театра, чијим се творцем сматра глумац Зеами Мотокијо (1363–1443), биће утврђен и репертоар маски, прилагођених његовој концепцији и темама. У но-драми, од њених почетака преплићу се елементи будизма, шинтоизма и књижевности, чиме она представља аутентичну синтезу јапанског духа тог времена.

ЏЕЈМС ЕНСОР: УМЕТНИК МЕЂУ МАСКАМА

/in /by

У овом тексту разматраћу стваралаштво Џејмса Енсора указујући на значај мотива маске и поступка маскирања у његовим аутопортретима. Као један од најутицајнијих белгијских уметника друге половине деветнаестог века, Енсор је признање за сопствени рад доживео релативно касно, након што је реализовао најзначајнији сегмент свог обимног опуса, ушавши у пету деценију живота. Због сатиричног погледа на културну ситуацију у Белгији, сликар је често био игнорисан и критикован, што је у време његове највеће продуктивности (девета деценија деветнаестог века) доводило до уметниковог потпуног повлачења у самоћу стваралаштва. Разапет између јавног одбацивања и закаснеле славе, Енсор је себи додељивао различите улоге: од самоувереног сликара у младости, преко мученика и жртве, аутсајдера прогоњеног демонима, до визионара опкољеног маскама, стварајући јединствен корпус аутопортрета у коме се преплићу елементи фантастике, гротеске и театра, а у којима маскирање постаје кључни поступак којим се преиспитује идентитет и успоставља иронијска дистанца према свету у коме се живи.