МАСКИРАЊЕ КАО СЕКСУАЛИЗАЦИЈА ВИЂЕЊА – ОНТОЛОГИЈА И ОТПОР
Слика жене у визуелним уметностима профилисана је и ограничена друштвеним конструктима, који је обликују и репрезентују у складу са потребама мушког аутора са једне и посматрача, са друге стране. Слика жене произведена је у таквим дискурзивним оквирима да одступа од есенцијалне женскости, инсистирајући на стратегијама маскирања и камуфлажи, у циљу задовољења наметнуте норме. Када је реч о уметничким праксама које својим стратегијама пркосе маскулинизованом приступу у репрезентацији женског тела и идентитета, феминистичке студије слике препознају неколико облика. Једне су усмерене на представљање онога што доминантни дискурс искључује – артикулишући маргиналне идентитете, друге су фокусиране на деконструкцију маскулино центрираног језика и простора као репрезентацијског оквира, док су неке пак усмерене на мапирање простора ван хегемонистичког дискурса, на откривање и извођење дискурзивно непрепознатљивих идентитета. Свим овим праксама заједничко је то што се критички односе према конструкту полне и родне разлике, пружајући отпор маскираном лику жене у визуелним уметностима, као и то што својим радовима дефинишу нове специфичне, децентриране субјективитете. Највећи допринос феминистичким стратегијама извођења идентитета дала је управо надреалистичка фотографија, у којој је децентрирани субјект као парадигма подстицао сопствену деконструкцију, уклањањем свих оних слојева које му канонски намеће патријархална култура, мењањем, преображавањем и трансгресијом у пољу феминистичке саморепрезентације.
