Публикације

МАСКИРАЊЕ КАО СЕКСУАЛИЗАЦИЈА ВИЂЕЊА – ОНТОЛОГИЈА И ОТПОР

/in /by

Слика жене у визуелним уметностима профилисана је и ограничена друштвеним конструктима, који је обликују и репрезентују у складу са потребама мушког аутора са једне и посматрача, са друге стране. Слика жене произведена је у таквим дискурзивним оквирима да одступа од есенцијалне женскости, инсистирајући на стратегијама маскирања и камуфлажи, у циљу задовољења наметнуте норме. Када је реч о уметничким праксама које својим стратегијама пркосе маскулинизованом приступу у репрезентацији женског тела и идентитета, феминистичке студије слике препознају неколико облика. Једне су усмерене на представљање онога што доминантни дискурс искључује – артикулишући маргиналне идентитете, друге су фокусиране на деконструкцију маскулино центрираног језика и простора као репрезентацијског оквира, док су неке пак усмерене на мапирање простора ван хегемонистичког дискурса, на откривање и извођење дискурзивно непрепознатљивих идентитета. Свим овим праксама заједничко је то што се критички односе према конструкту полне и родне разлике, пружајући отпор маскираном лику жене у визуелним уметностима, као и то што својим радовима дефинишу нове специфичне, децентриране субјективитете. Највећи допринос феминистичким стратегијама извођења идентитета дала је управо надреалистичка фотографија, у којој је децентрирани субјект као парадигма подстицао сопствену деконструкцију, уклањањем свих оних слојева које му канонски намеће патријархална култура, мењањем, преображавањем и трансгресијом у пољу феминистичке саморепрезентације.

ЏЕЈМС ЕНСОР: УМЕТНИК МЕЂУ МАСКАМА

/in /by

У овом тексту разматраћу стваралаштво Џејмса Енсора указујући на значај мотива маске и поступка маскирања у његовим аутопортретима. Као један од најутицајнијих белгијских уметника друге половине деветнаестог века, Енсор је признање за сопствени рад доживео релативно касно, након што је реализовао најзначајнији сегмент свог обимног опуса, ушавши у пету деценију живота. Због сатиричног погледа на културну ситуацију у Белгији, сликар је често био игнорисан и критикован, што је у време његове највеће продуктивности (девета деценија деветнаестог века) доводило до уметниковог потпуног повлачења у самоћу стваралаштва. Разапет између јавног одбацивања и закаснеле славе, Енсор је себи додељивао различите улоге: од самоувереног сликара у младости, преко мученика и жртве, аутсајдера прогоњеног демонима, до визионара опкољеног маскама, стварајући јединствен корпус аутопортрета у коме се преплићу елементи фантастике, гротеске и театра, а у којима маскирање постаје кључни поступак којим се преиспитује идентитет и успоставља иронијска дистанца према свету у коме се живи.