Публикације

ВРЕДНОВАЊЕ НАСЛЕЂА МАРГИНЕ

/in /by

Текст је посвећен деловању и истраживачком опусу проф. др Милене Драгићевић Шешић у домену студија културног наслеђа и културе сећања. Текст анализира кључна питања, теме и проблеме у истраживањима Драгићевић Шешић, те исте контекстуализује у односу на ширa друштвено-политичка кретања, као и у односу на међународне академске трендове у области културног наслеђа, политика сећања и културе отпора. Кључне темењених истраживања тичу се критике етно-националних политика сећања, запостављених и дисонантних слојева наслеђа, сећања на историјски маргинализоване групе у патријархалним и националним моделима баштињења, те контра-културним меморијалним праксама уметничких колектива и организација цивилног друштва, али и појединих уметника ван главних токова. Оваквом анализом постаје видљиво да окосницу рада Драгићевић Шешић у домену наслеђа представља својеврсни истраживачки активизам посвећен не-ауторизованим дискурсима наслеђа и праксама сећања, подстакнут са једне стране друштвено-политичким турбуленцијама након распада бивше СФРЈ, а са друге преузимањем савремених и ангажованих истраживачких тема у области студија сећања и наслеђа.

РАТ СЕЋАЊА – (ЗЛО)УПОТРЕБЕ ДИСОНАНТНОГ НАСЛЕЂА У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ

/in /by

Tрагајући за новим идентитетима, државе настале на тлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући да земље наследнице немају транспарентну културну политику, због чега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези са политикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законске регулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес, дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите, на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичу на то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да се друштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периода или особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно, не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња нових историјских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних пракси у региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац у будућности.