Публикације

ПУТОВАЊЕ КРОЗ СРЕДЊЕ ГОДИНЕ – ЛИЧНИ И КОЛЕКТИВНИ АСПЕКТИ

/in /by

У раду се анализирају изазови и промене које настају уласком у средњеживотно доба. Ова развојна фаза често се препознаје као кризна и захтева
да се упустимо у процес интроспекције и конфронтације са извесним ограничењима која, ако се прихвате, могу водити ка целовитијем и смисленијем животу. Средње доба посматрамо кроз процес индивидуације као сржне тачке Јунгове
психологије. Бавимо се личним, али и колективним, односно културолошким аспектима транзиције средњег доба. Разматрамо три фазе кроз које се овај процес може описати и разумети: фазу сепарације, лиминалности и реинтеграције. Кроз рад пратимо и архетипски, односно универзални, транскултурални аспект ових примена и то посредством анализе два мита о Хермесу и Аполону
и о Персефони и Деметри. Симболика и наратив ових митова могу се схватити као метафoрички опис транзиције средњег доба. Разматрамо их као лиминалне, креативне и трансформационе процесе који нас воде ка повезивању са дубљим, трасперсоналним, односно колективним слојевима психе. Разрешење кризе средњег доба може водити потпунијем психолошком, као и духовном развоју.

СПИРАЛНО СТВАРАЊЕ И РАЗАРАЊЕ

/in /by

Полазећи од става да је спирала природни облик, аутор указује на њене изразе и у култури. Одређена кружном линијом која се прогресивно удаљава од центра, она постаје симбол човековог отклона од природе у процесу његовог самостварања. Симболишући процес индивидуације, спирала упућује на кружну датост почетних елемената и праволинијску задатост новог стварања. Њеном метафором се означава и прогресивно увећавање емоционалног и агресивног негативитета који доводи у питање људски опстанак. Спирално ширење мржње и деструкције ограничено је, међутим, силом своје супротности која тада и започиње свој раст. Тиме се уједно може протумачити зашто у досадашњој историји, упркос својој снази, зло није победило и зашто и у будућности може само привремено да преовлада.

ЧИТАЊЕ И ЉУБАВ – (РЕ)КОНСТРУКЦИЈА ЈЕДНОГ СЕЋАЊА

/in /by

У тексту се испитује основаност аналогије између два царства Имагинарног – читања и љубави. Кроз анализу једне успомене, два дискурса се пореде на личном и општем плану, кроз приказ карактеристичних момената. Читање и љубав се посматрају као изузетни случајеви „погрешног читања/разумевања“, са заједничким кореном у Жељи и недостатку. У свету који се мења испитују се могуће промене у доживљају љубави и читања код „нових читалаца“ и општији значај ове аналогије у људском свету – свету метафора.