Публикације

ДЕЛОВАЊЕ НИКОЛЕ ДОБРОВИЋА НА ЈАДРАНУ

Овим радом се истражују пројектантске активности архитекте Николе Добровића (1897–1967) на Јадранском приморју током четврте деценије 20. века, приказане кроз конкурсне пројекте и реализације туристичке архитектуре у Сплиту и Дубровнику, којима је дат значајан допринос развоју међуратног архитектонског модернизма и авангардне мисли, али и подстрек развоју савремене туристичке привреде међуратне Југославије. Кроз неколико пројеката туристичке намене на Јадрану (купалиште, дворана за забаву, хотел, центар туристичког савеза), на којима су постигнути високи архитектонски и естетски домети међуратног модернизма, архитекта Добровић је истовремено указао на потребно усмерење развоја савремене туристичке изградње обликоване према захтевима нових туристичких активности. Иако су неки од ових пројеката остали нереализовани, јер за њих није било разумевања у ондашњој стручној јавности и друштвеном миљеу, у Добровићевом опусу они представљају израз високих модернистичких стремљења својственог проседеа у југословенској архитектонској пракси тридесетих година. Тржишни аспекти у туризму су подстицали тежњу инвеститора за изградњом хотела који би пратили нове стандарде у хотелијерству и тиме задовољили прохтеве захтевних гостију, који су, посећујући европска туристичка одредишта, осетили квалитет стандардизоване хотелске услуге. Уз примењене модернистичке принципе у архитектури хотела „Гранд” на Лопуду покрај Дубровника, јединственом примеру модерне хотелске архитектуре у Југославији, архитекта је тежио и социјалној компоненти савременог туризма прилагођеног новом профилу туристе.

РАЗМАТРАЊЕ МОГУЋНОСТИ КАРАКТЕРИЗАЦИЈЕ СВЕТЛОСНИХ ФОРМИ ВОЈИНА БАКИЋА КАО МИНИМАЛ АРТА

У тексту ће бити речи о скулптурама Војина Бакића, пре свега о њиховим формама са аспекта формалне и контекстуалне анализе. Текст ће настојати да одговори на питање могу ли се његове скулптуре Светлосне форме из 1963-64, посматрати као минимал арт или не и зашто, те стога који сe аргументи у дефинисању и контекстуализацији уметности минимала могу применити при карактеризацији Бакићевих дела. Такође, поред формалне анализе, за разумевање дела овог аутора потребно је посматрати контекст настанка дела, као и уметничке размене и утицаје. Настојаћу да изложим већ дате аргументе ликовних критичара/ки и историчара/ки уметности, као и да предложим своја разматрања о поменутој теми. Рад би, узевши претходну аргументацију у обзир, указао на могућа тумачења у простору између датих категорија. Шира контекстуализација Бакићевих Светлосних форми и осврт на њима савремене и сродне уметничке феномене послужиће као смернице за даље истраживање у правцу могућег дефинисања минимал уметности на простору бивше Југославије.