Публикације

ПЛАТОНОВ МОРАЛНИ АРГУМЕНТ ПРОТИВ ПЕСНИШТВА

Циљ овог истраживања састоји се у покушају да се покаже Платоново укључивање песништва у корпус васпитних пракси унутар идеалне државе. Освртом на поједине Платонове ставове из Ијона, аутор скреће пажњу на могућност Платоновог позитивног вредновања песништва у моралном смислу с обзиром на песничку продукцију. У наставку, аутор брани тезу да песништво може имати изузетно важну моралну улогу у образовању појединца имајући у виду Платонове ставове о рецепцији песништва из Државе. На самом крају, аутор закључује да у моралном смислу добро песништво представља један од услова могућности озбиљења идеалне државе.

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА И ЕТИКА

Захваљујући својој форми и каналима дистрибуције, популарна култура има могућност да представи компликована и етички релевантна питања демографски и географски широком кругу публике. Када се у популарној култури појави аутор као што је Дејвид Сајмон, и кроз уметнички изазован поступак постави суштинска питања о неједнакости, слободи и друштвеној правди, али и о колективној моралној одговорности институција, увиђамо да његова одбрана обесправљених отвара различита питања. Кроз причање прича о савременом америчком друштву, Сајмон тврди постојање колективне одговорности институција. На студији случаја двеју телевизијских серија, Доушници и Треме, указујемо на ставове аутора који кроз фикцију сликају (не)моралност и (не)одговорност институција, појединаца, политике.

ЕТИЧКА ФУНКЦИЈА ПЕСНИШТВА У ЛИКУРГОВОЈ БЕСЕДИ ПРОТИВ ЛЕОКРАТА

У својој јединој сачуваној беседи Против Леократа, Ликург на више места цитира стихове Хомера, Тиртаја, Симонида, Еурипида, као и фрагменте стихова непознатих лирских песника у којима проналази своју основну поетску и говорничку инспирацију. Поменути стихови представљају за овог беседника основу за креирање властитог беседничког стила, система аргументације и моралних погледа на актуелну друштвено-политичку ситуацију. Наша основна намера је да прикажемо до које мере су цитати из античке грчке поезије били у функцији изражавања Ликургових етичких начела и патриотских осећања према угроженом атинском полису.

ПОГЛЕД ДРУГОГ И САМОСАЗНАЊЕ: ЖИВОТИЊЕ КАО ПРОВОКАЦИЈА

Овај чланак тематизује провокацију коју су животињe упутиле мишљењу. Историјска и феноменолошка реконструкција њеног значаја указује на драгоцени подстицај који су оне представљале за увиђање јединства и разлике животних облика, за признање епистемичких ограничења, за ослобађање од антропоцентричке предрасуде, за артикулацију егзистенцијалне ситуације и за проницање у хуманистичке политике дискриминације. У закључку се сугерише да се огрешење западне рационалности о све што није могла да подведе под своју претензију на универзалну меродавност искупљује тек критичким, обзирним и одговорним поступањем према дискурзивној и фактичкој нерасположивости оног Другог које заступају (и) животиње.

ЕТИКА И ДИСЛЕКСИЈА: ГРАНИЦЕ МЕДИЈСКЕ КУЛТУРЕ

Текст проблематизује статус етике медија у односу на општетеоријски дискурс, испитујући могућности њеног утемељења као примењене етичке дисциплине. Најпре, у чланку се сагледава однос етике медија према традиционалним етичким схватањима најразличитијих оријентација и школа мишљења, а потом се преиспитивања преокрећу у смеру карактеристичне медијске проблематике. Спекулативни резултати критичких рефлексија поводом предмета као што је савремена етика медија воде до закључка да је у данашњем времену, а услед све већег друштвеног утицаја медија масовних комуникација и тзв. нових медија, можда адекватније говорити о феномену медијске обичајности, а на темељу класичног Хегеловог концепта “обичајности” (Sittlichkeit), него о етици медија, заснованој на правној регулативи у овој области, односно на индивидуалистичким схватањима грађанског морала. Овоме иду у прилог и теоријска схватања Маршала Маклуана, као и Пола Вирилија, која се, такође, проблемски разматрају и актуелизују у овом прилогу.

ЈЕРЕС И МОРАЛНИ ПОРЕДАК

ПРАГМАТИЧНИ ИНФОРМАЦИЈСКИ НЕОПЛАТОНИЗАМ (ПИН) КÔД ЕТИЧКЕ АКЦИЈЕ

Текст поставља и анализира две тезе. Прва се односи на тврдњу да је у друштвеним наукама и у формалном, тј. институционалном смислу неопходно класификовати медије као образовне системе. Друга је да се етичност медијских садржаја дугорочно и одрживо унапређује једино континуираном етичком акцијом усмереном на ону врсту образовних програма за децу и омладину који учење врлинама и о врлинама третирају као облик писмености. Стратешко образовно-информацијско полазиште етичке акције назвали смо прагматичним информацијским неоплатонизмом (ПИН). Закључено је да интердисциплинарност и симултана инструментализација школских и медијских образовних система са циљем да развијају врлине, ствара садржински, а сукцесивно и формални предуслов за успостављање циклуса сумарних аксиолошких процеса који ће довести до структуралних промена у природи медија и друштва.