Публикације

ЕТНОГРАФСКА СПОМЕН-ЗБИРКА ХРИСТИФОРА ЦРНИЛОВИЋА

/in /by

Христифор Црниловић (Власотинце 1886–1963) био је сликар, професор сликања, етнограф-аматер и колекционар предмета материјалне културе, народних знања и умотворина. Своју велику етнографску збирку желео је да поклони граду Београду како би била стално пред очима јавности. Од првих разговора с представницима града Беорада 1958. године, када је установљено да збирка има велику културну и историјску вредност, до реализације његове првобитне замисли у потпуности је дошло тек након 10 година, нажалост 5 година након његове смрти. У складу са савременим тенденцијама и теоријама развоја музеја и музеологије, као и новим визијама схватања улоге музеја у друштву, поред већ устаљених облика активности, организовања повремених изложби, предавања, просветно-педагошког рада, стручњаци Етнографског музеја препознају потенцијале за нов начин рада спубликом у Манаковој кући кроз едукативне програме за изучавање старих заната, разноврсних вештина, народних рукотворина и старих уметничких техника. Овај иновативни вид укључивања публике у процес очувања нематеријалног културног наслеђа и сарадња с другим установама и институцијама културе део је плана рада у Манаковој кући од деведесетих година прошлог века и непрестано траје до данас.

НОВИ МУЗЕЈ ПРЕД СТАРИМ ДИЛЕМАМА

/in /by

Појам нови музеј је у употребу ушао крајем 20. века, праћен новом музеологијом, у којој су се критички испитивали темељи на којима је почивао традиционални музеј. У концепцији новог музеја његова предложена друштвено-политичка улога је музејске стручњаке ставила пред нове изазове, најпре програмском променом фокуса са предмета на човека, а затим и увођењем посетиоца, конзумента музејског производа, у процес музеализације, односно, креирања музејског садржаја. У раду представљамо концепт новог музеја кроз призму његових темељних концепата, а затим кроз призму појмова садржаних у ICOM-овој публикацији Кључни појмови музеологије: музеј, музеалија, музеализација, менаџмент, музеалност, музеологија, музеографија. Иако се у овој публикацији препознају критички тонови у заговарању ревизије музеја, уочавамо и значајну уздржаност као одраз кризе институције музеја.

ИСХОДИ НОВЕ МУЗЕОЛОГИЈЕ ИЛИ КАКО ЈЕ РОМАНОПИСАЦ ПОСТАО МУЗЕОЛОГ

/in /by

Полазећи од случаја Музеја невиности отвореног у Истанбулу 2012. године, као модела савремене музејске праксе, те од истраживања Музејског друштва Велике Британије о односу јавног мњења и музеја из 2013. године, у раду се проблематизује предмет музеологије као научне дисциплине и њеног односа са концептом „нове музеологије”. У том смислу, као истраживачки проблем означавају се модерне културне фикцuје под којим се подразумевају имагинативни садржаји који у савременом свету имају културну вредност, а који у методолошком смислу представљају наслеђе нове музеологије. Циљ рада је тумачење доприноса нове музеологије у корпусу музеолошких истраживања.

НОВЕ СТАЛНЕ ПОСТАВКЕ У ФУНКЦИЈИ ТРАНСФОРМИСАЊА МУЗЕЈА У СРБИЈИ

/in /by

Овај рад представља покушај теоријског и критичког промишљања феномена сталних поставки музеја у Србији на почетку XXI века (конципирање поставке, методологија концепта, будућност поставке) које представљају разлог постојања (raison d’être) музеја и циљ музејског рада. Такође, новоконципиране сталне поставке, уколико су засноване на савременим постулатима, могу да иницирају процес трансформације музеја у Србији од академских до савремених, те да утичу на дефинисање нове улоге и места музеја у култури и друштву наше заједнице (као простора за активно стицање знања и искуства, али и за разоноду). Да би се ово остварило, неопходно је другачије осмишљавање стручног рада и музејског материјала; развијање друштвено ангажованог музеја; (ре)дефинисање нове/старе мисије, визије, циљева, задатака једног музеја, његове програмске политике, менаџмента, маркетинга и PR-а; преоријентисање (ван)музејских активности ка интерпретацији (тумачењу), комуникацији и презентацији; посматрање музеја као „отворених система” у формирању значења, креирању идентитетâ, зближавању свих уметности, прожимању хетерогених пројеката; повезивање са публиком и непубликом, те олакшавање рецепције уметничке продукције и приказаних артефакта (садржаја) културног наслеђа. Кустоси, аутори (или уметници) једнако могу да утичу својим знањем, изразом, виђењем, на избор и начин презентације и тумачења, као и да допринесу примени разноврсних акција у музеју којима се проширују облици усвајања теме основне музејске поставке, а пасивни посетиоци „претварају” у активне учеснике не само музејских програма већ и локалне заједнице.

НОВА МУЗЕОЛОГИЈА КАО ЧИЊЕНИЦА САВРЕМЕНОСТИ

/in /by

У раду се бавимо појмом нова музеологија и његовим темељним концептима. Најпре га представљамо као утопијски пројекат, чији настанак се везује за критику традиционалне музејске делатности. Такође, скрећемо пажњу на чињеницу да је он зачет већ средином 1970-их година и да је везан за шире друштвене и политичке покрете. Затим, нову музеологију и нови музеј посматрамо кроз призму неколико појмова који су објашњени у публикацији „Кључни концепти музеологије”, из 2009. године, у којима видимо, као актуелне, исте тежње нове музеологије узете као историјске чињенице, које још увек нису нашле своје потпуно остварење у савременој музејској пракси.

МУЗЕЈСКА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ: НАСТАЈАЊЕ, КРИЗА И НОВИ ПОЧЕТАК

/in /by

Од оснивања Музеума сербског, 1844. године, протекло је више од век и по, време испуњено сталним променама које су условљавале дисконтинуитет политичког статуса Србије, што је директно утицало и на историјски развој културне политике, а сходно томе и на развој музеја, музејске делатности и музејске мреже. Овај рад има за циљ да прикаже историјску вертикалу развоја музеја у Србији у односу на актуелне моделе културних политика.

ОД КЛАСИЧНОГ АКАДЕМСКОГ МУЗЕЈА ДО МУЗЕЈА У СВЕТЛУ СПЕКТАКЛА

/in /by

У овом краћем излагању биће речи о процесу преструктурисања канонâ класичне, академске музеологије, који истичу изложбену (излагачку) функцију музеја, у савремене стандарде музеологије којима се истиче интерпретативна и комуникативна улога музеја, а музеј приказује у светлу спектакла, чијим се средствима и облицима могу “оживети” музејске творевине. Ово обухвата могућност и начин примене најразличитијих културних, уметничких и образовних иницијатива и акција, у виду анимационих пројеката, инсценација, те смештања сценско-уметничких догађаја у традиционални простор музеја и галерија, који данас постају средиште културних збивања и својеврсни комуникациони медијуми. То подразумева сагледавање нове концепције представљачких и извођачких уметности, њихово присуство у другачијем контексту, изван устаљеног, интеракцију с музејским збиркама, рецепцију ових уметности, али и њихову медијаторску улогу на релацији човек – артефакт.