НЕ/КУЛТУРА МЕДИЈСКОГ ОКУЛАРОЦЕНТРИЗМА
У тексту се медијски окулароцентризам сагледава као својеврсна некултура самопотврђивања посредством реплицирања модела медијског приказивања. Технолошко усавршавање продукције визуелних записа више није подстакнуто идеалом „картезијанског перспективизма“, већ одржањем фасцинације визуелном разменом. У постиндустријском друштву визуелни записи не производе стварност, они не конструишу истину, једнако као што не теже њеном разоткривању, они се производе као означитељи механизама надзора. На тај начин медијска хиперпродукција приказâ још једино објављује да над оним што је у фокусу постоји нека власт, непроглашавајући прихватање одређене интерпретације стварног као грађанску обавезу, јер се од вере у Истину коначно одустало, већ пристанак на учешће у одржању механизама означавања надзора.