Публикације

БИТИ ИЛ’ НЕ БИТИ – ШЕКСПИР И ВИДЕО ИГРЕ

У раду се разматра природа видео-игара као новог медија и њиховог уметничког потенцијала из перспективе студија игара. Испитује се игра „Бити ил’ не бити”, адаптација Шекспировог Хамлета, и теоријски се анализирају структура, текст, наративне инстанце и лудички елементи игре, како би се установили принципи на којима се један књижевни текст може транспоновати у нови дигитални медиј, као и предности и мане таквог процеса. Однос поверења у приповест, у спрези са лудичким решењима, показују се кључним предусловима за остваривање потенцијала игре. Истовремено, на примеру се оцртавају и контуре могућег интерпретативног приступа видео-играма који води ка потврђивању естетског феномена у њима и тако нуде могућности за откривање уметничког значаја других алгоритамских структура.

ЛУДОЛОГИЈА И НАРАТОЛОГИЈА – ЛЕГЕНДА О СУKОБУ

У раду су дати преглед и анализа наратолошког и лудолошког приступа проучавању видео-игара и осврт на оснивање још увек младе области студија видео-игара. Представљена су полазишта обе теоријске струје, проистекле из истог – књижевно теоријског корпуса. Стање дисциплине и академске тензије у овом пољу указале су и на начине функционисања стручне заједнице, те механизме њиховог дељења или усложњавања на организационом и методолошком плану. Лудолошки приступ, који своди проучавање видео-игара на опис и класификацију правила и механике игре, у раду се оцењује као редукционистички, али и користан и применљив за разумевање специфичности видео-игара. Закључује се да лудологија тек заједно са наратологијом и другим хуманистичким дисциплинама чини заокружен корпус студија видео-игара.

НАРАТОЛОГИЈА ПАУЛА КЛЕА – ВИЗУЕЛНО ИЗМЕЂУ КЊИЖЕВНОСТИ И МУЗИКЕ

Уметност, као и свој теоријски рад и предавања, Паул Кле је обогатио наратологијом у којој се визуелно може анализирати у тесној вези са књижевношћу и музиком. Кле је своју наратологију изражавао путем дневника и писама, али и у предавањима, где је специфичне аспекте наративног тражио у односу између текстуалног и визуелног. Такође, писањем, али и читањем, он је градио своје сопство, истовремено обогаћујући нарацију. У истраживању и тражењу што прецизније нарације коју ће изразити у адекватном облику, Кле је посезао и за средствима која су му нудили књижевност и музика, јер су му ове две области биле познате и, у одређеној мери, врло блиске. Наиме, Кле је и сâм у раној младости свирао виолину, доста читао и исказао таленат за писање, те је двоумећи се између музике и сликарства као животног позива, могао слободније да се креће између ове две области, тражећи у њима одговарајући израз за визуелно. Та врста кретања слична је кретању његове линије, која проналази адекватне путеве да изрази свој слободни, али истовремено прецизни карактер.

ХЕРОИНЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА У СРБИЈИ

У енглеском часопису The Graphic појавио се 1912. године чланак под насловом Зашто Балкан привлачи жене (Why the Balkans Attract Women). Сто година касније, исти наслов би могао бити објављен у неким новинама које прате живот славних холивудских звезда. У овом раду ћемо скицирати кључне интерпретативне моделе у путописном женском наративу 19. века посвећеном Балкану. Путопис Џорџине Мјур Макензи (Georgina Muir Mackenzie)  и Аделине Паулине Ирби (Adelina Paulina Irby), под насловом Путовање по словенским земљама Турске у Европи, објављен у Лондону 1866. године, анализиран је као пример женског наратива који говори о узбудљивом сусрету хероина колонијализма и Балкана, тачније, Србије.

ХЕДА ГАБЛЕР – КЛАВИР КАО ДРАМСКО ОРУЂЕ

Клавир је, као део сценографије, метафора трагедије Хеде Габлер у истоименој драми Хенрика Ибзена, док клавирска музика на неки начин представља „угушени глас“ главне јунакиње. У овом раду се клавир и клавирска музика посматрају као драмско оруђе и као кључни елементи драмског текста. Музика на клавиру функционише као увертира за једну смрт, за коју се може рећи да је најизразитији пример антиспектакуларне и антитеатралне смрти у читавом Ибзеновом делу. Сам чин Хединог самоубиства, коме претходи дивља клавирска мелодија, померени су изван видокруга свих осталих јунака драме, па и читаве публике. Клавир остаје, без сумње, изразито драмско оруђе, које Ибзен користи да би појачао драмску тензију и нагласио рушење јунакињиног унутрашњег бића.