Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду траје пуних тридесет година (1993–2023), под покровитељством Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве. У чланку се износе релевантне чињенице које говоре о образовању црквених уметника – иконописаца, фрескописаца, мозаичара, вајара, конзерватора и рестауратора.
На основу истраживања (Упитник Научници и културна (научна) дипломатија Србије, спроведен међу запосленима у истраживачким, научним и наставним
звањима на факултетима и институтима у Републици Србији од 1. до 15. новембра 2021. године), анализе доступних докуманата Министарства просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије, као и литературе, у раду се анализира место
и улога научника у културној, односно научној дипломатији Србије. Уз подсећање на
историјски значај научника у политичком и друштвеном развоју Србије још од почетака изградње модерне српске државности, наглашава се место научника у друштву
и анализирају се могућности да се примене добри примери у садашњости. На основу
података о учешћу српских научника у међународним пројектима и умрежавању с
научницима у Европи и свету, рад ће пружити препоруке за бољу употребу ових веза
у (ре)позиционирању Србије у билатералним и мултилатералним односима. Рад
презентује актуелни став научника у Србији о потреби и значају културне (научне)
дипломатије, при чему одговара и на питања: колико је њих учествовало у акцијама културно-дипломатског карактера, да ли себе доживљавају као актере културне
дипломатије и на које начине се може организовати културна дипломатија Србије?
На крају, поред анализе могућности и домета ангажовања научника у циљу промоције Србије и њених интереса у међународним односима, овај рад даје и конкретне
препоруке за оснаживање и развој културне дипломатије Србије.
Аутор у раду испитује да ли су филозофски естетички увиди релевантни за наш историјски тренутак. То питање је постављено у контексту све учесталијих савремених покушаја заснивања естетике као посебнонаучне емпиријске дисциплине или својеврсног припајања естетике већ постојећим посебним наукама. У првом поглављу дат је кратак преглед (пред)историје естетике од њеног заснивања до савремене епохе. Потом, у наставку, користећи се учењем Милана Дамњановића, аутор разматра кључне претпоставке емпиријски оријентисаних идеја естетике, с једне стране, и савремених филозофских концепција естетике, с друге стране. У трећем поглављу испитује се значај филозофске естетике у односу према другим не-филозофским естетичким концепцијама и долази се до закључка да проблеми естетике, поред емпиријског приступа, нужно захтевају и филозофску обраду и утемељење.
Аутор у раду разматра могућност одређења појма уметности. Примена класичног облика дефиниције се одбацује услед немогућности једнозначног одређења врсне разлике уметности у односу на друге човекове делатности. Уместо тога, аутор предлаже другачији приступ овом проблему, који се огледа у испитивању разлика између уметности, с једне стране, и природе, науке, заната и технике, с друге стране. Испитујући однос уметности према другим облицима људске делатности, аутор уједно и скреће пажњу на битне историјске трансформације појма уметности. На крају, аутор долази до закључка да је у напору доласка до одређења модерног појма уметности неопходно овај појам очистити од наслеђених претпоставки и предрасуда, које могу искривити његово право значење.
У раду се даје преглед развоја научне делатности у Југославији у периоду једнопартијске социјалистичке државе после Другог светског рата. Посвећена је пажња државним органима надлежним за питања науке, научним установама, универзитетима, академијама наука и институтима, броју и школовању научних кадрова, а нарочито формулисању и реализацији државне и партијске научне политике.
Адреса: Риге од Фере 4, Београд
Фиксни телефон: +381 11 2637 565
Факс: +381 11 2638 941
Електронска пошта: kultura@zaprokul.org.rs
Сва права задржана | Часопис Култура
