Tag Archive for: нова музеологија

Прослављање стогодишњице олимпијског покрета у Србији 2010. године био је повод за поновно покретање питања о оснивању сталне поставке Олимпијског музеја и баштињења експоната, која се односе на историју српског спорта. У раду је дата анализа развоја Олимпијског музеја у Београду од оснивања прве збирке 1947. године на старом ДИФ-у (Државни институт за фискултуру), преко формирања сталне поставке на Факултету спорта и физичког васпитања 1979, па све до последње изложбе у Лондону за време Олимпијских игара 2012. године. Осим тога, истакнут је проблем депоновања збирки које се увећавају, као и начини за његово систематско и дугорочно решење. Посебна пажња посвећена је промоцији музеја кроз представљање изложби у земљи и иностранству, али и могућностима његовог презентовања широј публици кроз концепт нове музеологије.

Фокус од предмета ка људима, од стручњака ка активној заједници и од институција ка алтернативним формама музеализације, нека су од кључних достигнућа која се приписују пракси и мисли нових музеологија. Иако се чини да су дискусије и праксе везане за улогу грађана и заједница у управљању баштином последњих пет година присутније но икада раније, идеје о нивоу и начину реализације активне улоге грађана кроз баштину нити су скорашње, нити униформне. Кроз рад се аргументује да разноликост идеја под термином учешћа формира неколико могућих, чак и контрадикторних оквира кроз које можемо посматрати улогу, права, привилегије и одговорности грађана у односу на државе, институције јавне меморије и стручњаке. Рад мапира и анализира основне поставке четири оквира учешћа грађана у стварању баштине: имагинарног музеја као баштине без институције, музеја заједница као посредованог баштињења, дискурзивног музеја као критичког баштињења и партиципативног музеја као учешћа у стварању и конзумирању институционализоване баштине.

Свега је неколико држава у модерном свету које нису настале као последица насиља и из сукоба. Иза тих догађаја остала су материјална сведочанства и усмена предања, али у науци још није постигнут консензус око тога треба ли их уопште сачувати, а камоли на који начин презентовaти и тумачити. Овај рад се бави изазовима и препрекама које пред нову музеологију ставља управљање оваквом баштином. Акценат на личном доживљају и партиципацији, бављење актуелним, животним темама и недаћама, деинституционализација, излазак у простор, популаризација садржаја, децентрализација, ангажовање заинтересованих локалних заједница и самим тим друштва у целини – све су то елементи на којима се нова музеологија базира већ безмало пола века. Но наћи праву меру и обезбедити системску, методолошку примену увођењем одређених стандарда – ту је изазов. Досадашњи принцип – све може, а ништа не мора – није дао резултате. Зато је на музеолозима да буду, у неку руку, арбитри и да мотивишу, координирају и воде локалне заједнице у напорима да се сваки слој дисонантног наслеђа сачува од заборава.