Публикације

КОМПОЗИТНА СЛИКА ДРЖАВЕ: УЛОГА КОЛЕКЦИЈА И КОЛЕКЦИОНАРСТВА У КУЛТУРНОЈ ДИПЛОМАТИЈИ

/in /by

Већ у доба касне ренесансе, а посебно у време барока, израња један нови
комплексни вид идентитета који, у складу с друштвеним нормама и очекивањима,
ствара и обликује сама индивидуа. Слика коју приказујемо и остављамо свету није
неминовно био само сликани или вајани лик, наручивање архитектонског дела или
писање мемоара, то је могао да буде и вишеструки приказ сопства какав су пружале
раскошне библиотеке и први кабинети реткости. Истовремено с развојем идеје о
колекцији као огледалу индивидуе, развијао се и паралелни концепт где је збирка прерастала међе индивидуалног и постепено настајала симболичка слика колективног
идентитета држава тога доба. Улога колекција у грађењу алегоризоване слике државе и њено место у културној дипломатији биће идеја водиља овога текста. Али
да би се на прави начин схватило како једна колекција постаје огледало државног
идентитета мора се овај механизам прво објаснити на личном, па тек потом на
колективном плану.

ТРИ ЛИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ МОДЕРНОСТИ У ОГЛЕДАЛУ МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

/in , , /by

У раду се истражује карактер југословенске модерности у социјалистичком периоду виђен кроз призму Музеја савремене уметности у Београду. Полазећи од представљања три нарочите „посете” овом музеју у годинама непосредно након његовог отварања, препознају се одређене карактеристике југословенске модерности: културна и друштвена парадоксалност, политичка и идеолошка оправданост, те индивидуална и колективна заводљивост. Ове карактеристике се доводе у везу с општим друштвено-економским условима у Социјалистичкој Југославији, а полазећи од тезе да је Музеј савремене уметности својеврсни генератор слике о Југославији као модерној земљи. Отуда и претпоставка да три изабрана „лика”, огледајући се у инверзном огледалу Музеја, могу поуздано да сведоче о специфичностима југословенске модерности у социјалистичком периоду.

ПРЕДМЕТИ У ОГЛЕДАЛУ СУ БЛИЖЕ НЕГО ШТО ИЗГЛЕДА: ФИКЦИОНАЛНИ ПОВРАТАК У ДЕВЕТНАЕСТИ ВЕК

/in /by

Циљ овог рада јесте да се позабави популарношћу неовикторијанског жанра у савременој књижевности и масовној култури, те да истражи природу таквог фикционалног преиспитивања деветнаестог века. Рад се бави глобалним размерама овог књижевног и културног феномена, будући да он превазилази британске националне оквире и фигурира у ширем културном контексту постмодернизма. Неовикторијански текстови теже да преиспитају владајуће представе о викторијанској епохи и култури, те да истраже у којој се мери савремене друштвене и културне појаве могу тумачити као прихватање или одбацивање викторијанских вредности. Начини на које ови текстови приступају деветнаестом веку разноврсни су колико и реакције на њих и крећу се од ревизионарских нарација, које теже да прикажу гласове маргиналних група одсутне у канонским викторијанским текстовима, до поигравања конвенцијама и поновног осмишљања познатих заплета или ликова, уз наглашавање сопствене непоуздане или конструисане природе. Они нуде нове родне, расне или класне перспективе, те на нов начин приказују женске ликове, хомосексуалне везе или свет криминала. Рад указује на честу употребу метафоре огледала у критичким и креативним текстовима који се баве неовикторијанским жанром, не би ли се показало да тај жанр није проста репродукција ранијих традиција и конвенција, већ и одраз савремених друштвених и културних тензија и дилема, те да су те тензије и дилеме изненађујуће сродне онима које су присутне у викторијанском историјском и културном контексту. Коначно, рад се бави интертекстуалном природом неовикторијанских књижевних и филмских творевина, процесима адаптације викторијанске грађе и поигравања постојећим текстовима или ликовима, те исходима тих процеса.