ПЕРМАКУЛТУРА КАО НОВА ПОЛИТИЧКА КУЛТУРА
Текст разматра потенцијал једне поткултуре која себе сматра одрживом у својој окренутости природној (ре)продукцији живота. Посебност ове поткултуре, која се шири планетом, а већ годинама задобија присталице и у Србији, манифестује се у освешћивању различитих аспеката потребе за поновним повезивањем са природом и њеним законима у свим видовима живота. Њено полазиште је брига о животу на Земљи на основу принципа природе. Уређујући односе у окружењу према принципима еколошке економије, она повезује технологију и науку са древним увидима који су у складу са савременим научним теоријама. Назив пермакултура садржи идеју перманентне, самообнoвљиве културе и одговарајуће култивације свих аспеката живота. Усмерена је на осмишљавање ниша у којима еколошки начин живота представља узоран отклон од недостатака цивилизације која убрзано уништава окружење и дехуманизује свет. То је концепт који превазилази уобичајену дихотомију између урбаног и руралног, али његова сличност са утопистичком жељом за бекством од кобних утицаја технологије цивилизацијског система чини да са становишта самог тог система пермакултура по дефиницији остаје маргинална. Ипак, с обзиром на катастрофалне слабости неолиберлне политичке културе, несумњив је њен потенцијал да ствара нову врсту политичке културе.
