Публикације

ТИ НИСИ САМО ДУГ

/in , /by

„Дужништво погађа 99%” је један од многих слогана које је креирао покрет Strike Debt (Обришите дугове) – активистички покрет за отпор дужништву који је настао 2012. године у граду Њујорку. У овом чланку, анализираћу покушаје овог покрета да организују задужене и створе услове за штрајк дужника. Користим овај покрет као конкретни пример културе отпора, како бих размотрила могуће облике отпора и његове изазове у доба неолиберализма. Износим аргумент да су дужнички активисти успешно померили фокус јавног дијалога са теме дуга у смислу личног неуспеха ка дугу као одлици структуре, што представља темeљ концепта колективног задуженог субјекта. Такође наглашавам и значај утопијског захтева овог дужничког покрета у свим покушајима одупирања неолиберализму.

МАСКИРАЊЕ КАО СЕКСУАЛИЗАЦИЈА ВИЂЕЊА – ОНТОЛОГИЈА И ОТПОР

/in /by

Слика жене у визуелним уметностима профилисана је и ограничена друштвеним конструктима, који је обликују и репрезентују у складу са потребама мушког аутора са једне и посматрача, са друге стране. Слика жене произведена је у таквим дискурзивним оквирима да одступа од есенцијалне женскости, инсистирајући на стратегијама маскирања и камуфлажи, у циљу задовољења наметнуте норме. Када је реч о уметничким праксама које својим стратегијама пркосе маскулинизованом приступу у репрезентацији женског тела и идентитета, феминистичке студије слике препознају неколико облика. Једне су усмерене на представљање онога што доминантни дискурс искључује – артикулишући маргиналне идентитете, друге су фокусиране на деконструкцију маскулино центрираног језика и простора као репрезентацијског оквира, док су неке пак усмерене на мапирање простора ван хегемонистичког дискурса, на откривање и извођење дискурзивно непрепознатљивих идентитета. Свим овим праксама заједничко је то што се критички односе према конструкту полне и родне разлике, пружајући отпор маскираном лику жене у визуелним уметностима, као и то што својим радовима дефинишу нове специфичне, децентриране субјективитете. Највећи допринос феминистичким стратегијама извођења идентитета дала је управо надреалистичка фотографија, у којој је децентрирани субјект као парадигма подстицао сопствену деконструкцију, уклањањем свих оних слојева које му канонски намеће патријархална култура, мењањем, преображавањем и трансгресијом у пољу феминистичке саморепрезентације.