Публикације

АНТИСЕМИТСКИ ДИСКУРС КАО ЈЕЗИЧКО-ЕКСПРЕСИВНИ ПАТЕРНАЛИЗАМ

У овом раду износим неколико напомена о једном примеру хришћанског антисемитизма. Реч је о добро познатим антисемитским ставовима, а ја их разматрам на примеру који заступа Зоран Кинђић, у раду с академским претензијама. Ја тај пример користим као илустрацију за неприхватљивост једног облика дискурзивног патернализма. Наиме, указујем да, када су у питању темељна есхатолошка учења аврамовских религија, ни најблажи облик оног што сам раније одредио као језичко-експресивни патернализам – а што би се такође могло назвати конверзационим патернализмом – не може бити разложно оправдан.

ПОЛЕМИКЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЗОФИЈИ 1990-2010.

У овом раду су размотрене неке од значајнијих полемика у српској филозофији, које су објављене у стручним часописима и периодици између 1990. и 2010. године. Реч је о полемикама између Милорада Беланчића и Слободана Жуњића, Ненада Даковића и Слободана Жуњића, и Михаила Марковића и Александра Прњата. У првој наведеној полемици, аутори дискутују о онтолошком статусу појединих филозофских термина; у другој полемици, разматра се значај превођења и објављивања Коплстонове “Историје филозофије”, док се у трећој полемици аутори баве проблемом патернализма, уз предложено редефинисање одређених аспеката овог појма.

ДЕНИС ТОМПСОН О ПАТЕРНАЛИЗМУ

У овом тексту излаже се анализа патернализма коју је предложио Денис Томпсон. Онај ко из било ког разлога није способан да функционише самостално, долази у потчињени положај, и над њим се успоставља старатељство. Улогу старатеља добија онај који може да пружи помоћ, али и онај који поседује одређени ауторитет, те са њим може да утиче на одлуке онога кога штити. Посебно је важно да се старатељство не прихвата увек са истим еланом и оптимизмом јер зависи која је услуга у питању, шта се пружа и шта се тражи. Ипак, често се старатељство не може избећи уколико се не нађе боље решење. Не треба занемарити да често старатељ заузима нарцисоидан став.

РАЗМАТРАЊЕ РЕЛИГИЈСКЕ ТОЛЕРАНЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ФИЛОЗОФСКОЈ И ДРУШТВЕНОЈ МИСЛИ

Након распада СФРЈ и у светлу нових друштвених околности, религијске заједнице имају нов друштвени статус и нову друштвену улогу; оне су изашле из приватне и нашле своје место у јавној сфери. У контексту десекуларизације друштвеног живота, религијска толеранција има већи значај, како за саме религијске заједнице, тако и за друге друштвене актере и друштво у целини. Имајући то у виду, циљ овог рада је да анализира теоријска становишта и одређења појма религијске толеранције у радовима домаћих аутора – како филозофа и представника друштвених наука, тако и теолога. Осим анализе утицаја друштвеног контекста, анализираће се теза о релацији између монотеизма и нетолеранције, а у разматрање ће се узети и доктринарни аспект, односно садржај светих списа. Посветиће се пажња и томе ко су могући субјекти религијске толеранције, указати на проблем патернализма у говору о религији и религијском, те истаћи важност међусобног уважавања и поштовања између актера у дијалошкој комуникацији. У вези са присутним ставовима о немогућности толеранције између различитих конфесија, односно религија, будући да на различит начин гледају на пут човековог спасења, подвући ће се разлика између вредновања сазнања и вредновања актера – појединаца, заједница и друштвених група.