Публикације

УМЕТНИЧКА БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО СРЕДСТВО – ТЕРАЗИЈСКА ЕПИЗОДА

/in /by

У раду се приказују и анализирају новински текстови о Теразијској фонтани (1927-1947) настали током 1987. и 1988. године као истраживање новинара које је било обилато потпомогнуто документима, сећањима и тумачењима из најшире јавности. Сагледавају се са методолошког становишта, од стратегије потраге за фонтаном преко утврђивања чињеница о њој до вредновања, тумачења у културном контексту и покушаја реконструкције односно враћања у савремени живот. Са теоријског становишта, ова потрага објашњава се као пример употребе баштине у политичке сврхе (у циљу промовисања измењене идеологије и нове стратегије политичког естаблишмента). У конкретном случају, карактерише је неповерење према институцијама културе, науци и појединим стручњацима а служи као увод у касније (1989) дешавање народа на плану читавог друштва. У ширем историјском контексту, схвата се као један у низу примера карактеристичног односа најшире јавности према уметности и према науци, који отежава успостављање компетенције историје уметности.

МАСКА КАО СЛИКА СВЕТА

/in /by

У раду се анализирају основе општег прегледа историје уметности Ота Бихаљи Мерина (1904-1993) и у његовим текстовима се препознаје концепт маске као кључни. Разматра се како концепт маске утиче на његову дефиницију уметности, одређује (мултидисциплинарни) приступ њеном проучавању, проширује област интересовања на све што се може схватити као маска и утврђује антрополошки смисао истраживања визуелне културе. Сагледава се и како концепт маске помаже у редефинисању уметности и структурирању новог општег прегледа историје уметности, заснованог на приказу визуелне стране кључних људских активности.

ВИНКЕЛМАН О ПОСМАТРАЊУ УМЕТНИЧКИХ ДЕЛА

/in /by

У тексту се сагледавају схватања о уметности као комуникацији која су у српској науци о уметности развијана у другој половини 20. века, и пореде се са једним Винкелмановим чланком из 1759, у ком се, на основу каснијег развоја науке, ретроактивно препознаје тумачење уметности као комуникације. Из чињенице да је тај чланак у преводу познат српској јавности још од 1848, али да није схваћен ни употребљаван, и уопште из односа српских теоретичара према идејама њихових претходника, изводе се закључци о токовима развоја српске науке о уметности.