Публикације

ZAVODLJIVOST VIZUELNOG – EROTICIZAM U POSTMODERNOJ FOTOGRAFIJI

Uloga fotografije kao umetničke forme i dokumentarnog medija dobro je poznata. Ono o čemu se sve do nedavno malo raspravljalo jeste retorička moć fotografije u smislu njene materijalne/označiteljske sposobnosti uspostavljanja značenja i prenošenja njegovog u vidu poruke. Iz takvog aspekta gledano, razumljivo je Bartovo zalaganje za razmatranje fotografije ne kao sredstva analoškog prikazivanja realnosti, već pre kao kodiranog sistema značenja. U skladu s tim, ovaj rad se prvenstveno zasniva na analizi i mogućoj interpretaciji vizuelnih značenjskih sistema koji nas okružuju, s posebnim fokusom na reprezentaciju tela i rodnih identiteta u okviru produkcije postmoderne modne fotografije.

ЛИЦЕ СПЕКТАКЛА

Узимајући за основно полазиште оштећену фотографију Лице (2001), словеначког аутора Дамјана Коцјанчича (1970) у паралелној анализи са Дишановим (1887) Портретом замјене (1942), ова теоријска студија је кроз интердисциплинаран приступ покушала да освјетли континуитет који стваралачка идеја остварује кроз протицање у времену, али и различите учинке, условљене идентитетом реципијената и културним обрасцима у којима је ситуирана. 

Стратегија прерушавања као контактна тачка двају аутора проблематизује питања самог ориганала умјетничког дијела, односно фотографије, затим родне варијабилности и коначно улогу прерушеног субјекта у јавном простору. Бјелина која је настала деструктивном, иконокластичком акцијом на Коцјанчичевом портрету антиципирала је питање коауторства, простора у контексту хетеропатије и тенденције савременог друштва да кроз машинску интервенцију на лицу и спектакуларне чинове, одгоди своју пролазност. Могућношћу да фалсификује појединце, народе и историју, фотографија нам кроз фантазматична прерушавања и идентитете других, отвара простор за игру без одговорности. У том процесу, јавно лице спектакла, као инструмент адвертајзинга, конвертује своју вриједност у економски, културни и друштвени капитал, подешавајући људе за елитне друштвене класе, дајући им снагу супериорних и доминантних лица. 

Машинизовани поглед новог свјетског поретка у оном Вирилиовом смислу, заправо је поглед медија што обликује наше идентитете, чинећи нас фотографијом судбине у којој смо објективизирани технологијом и њеним дестуруктивним чиновима као крајњом тачком комформистичке егзистенције, када у име културе, превласт над поријеклом, брутално, без милости, преузима машина. 

PERCEPTION AND PERCEPTABILITY – ISSUES OF GAZE AND EMASCULATION IN HIGH FIDELITY

У раду се разматрају механизми погледа у роману и у филму “High Fidelity”. То подразумева идентификацију лика с позицијом посматрач/субјект, што је типично мушка позиција, или призор/објект, што је типично женска позиција. Овако дефинисане родне категорије нису универзалне или природне категорије, већ друштвено одређене категорије повезане с одређеним особинама (мушки – доминантан, агресиван; женски – пасиван, повучен). У чланку се анализирају и импликације такве идентификације, могуће последице немогућности да се заузме жељени положај, те могући начини компензације.