Публикације

ДАТИ ИМЕ И ГЛАС ЖРТВИ – КОЛЕКТИВНА ТРАУМА И ТЕМА ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ (1941−1945) У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

/in /by

У раду се разматра феномен колективне трауме, изазване геноцидом
над српским народом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата
(1941−1945), који је у српској књижевности као тема спорадично заступљена, односно, у дијаметралној супротности с размерама овог институционализованог злочина (у лику фашизма и верског фанатизма), сачуваног у колективном доживљају,
памћењу и документима. Прегледом књижевне продукције током социјалистичке
Југославије, установљава се да тек с распадом Југославије долази до песничког елаборирања ове теме, најчешће у поемској форми, попут збирке Опела Милана Комненића, а с почетком 21. века и рафинираних, интимистичких опуса, попут збирке Бол
Мирослава Максимовића, односно, на архивском предлошку доследно исписаних,
тј. оживљених гласова жртава, којима је враћено достојанство постојања (након
масовног и насилног уништавања, најчешће и без гроба), у збирци Страдања Јелене
Ковачевић. На примерима три песничке збирке посматрају се различити стилско-
-уметнички поступци, генеза и различити приступи у обради ове естетике ужаса са
закључком да тек XXI век даје у потпуности сазрела, високоестетизована остварења, као трајан допринос српској књижевности, али и предложак за нека будућа
дела, која ће бити инспирисана овом темом

ПЕСНИК И ПИТАЊЕ ПЕСНИШТВА

/in /by

ПЕТ РОМСКИХ ПЕСНИКА

/in /by

ИСТОРИЈА И МИТ У АУСТРАЛИЈСКОЈ МОРЕПЛОВАЧКОЈ ПОЕЗИЈИ

/in /by

Један од најзначајнијих доприноса аустралијске књижевности у двадесетом веку била је такозвана „морепловачка поезија”, која је свој најпотпунији израз добила у стваралаштву Кенета Слесора, који се сматра утемељивачем модернизма у Аустралији и једним од најзначајнијих песника те земље. Ослањајући се на поступак књижевне митологизације и дефиницију мита према Ролану Барту, у овом раду ћемо се осврнути на најпознатије песме Кенета Слесора, са претпоставком да оне, полазећи од историјских података и географске стварности, трансформишу те чињенице у савремени мит. Друга претпоставка јесте да је митологизација историје у периоду када су песме написане (1927-1932) имала идеолошку позадину у потреби да се, након Првог светског рата, помоћу натурализације песничког израза учврсти културни идентитет Аустралије као релативно младе нације. Анализа песама ће показати како се постојећи историјско-географски подаци у поезији универзализују и тиме, према Барту, преображавају историју у природу. Док се историјска истина у том процесу губи, предност се даје универзалној истини као изразу стања модерног човека

ЛИЦЕ ИЛИ МАСКА У ЖИВОТУ И ДЕЛУ ЛАЗЕ КОСТИЋА

/in /by

У раду се анализирају појаве маскирања, прерушавања, прикривања и откривaња идентитета у личности и делу Лазе Костића. Ове особине снажније или слабије изражене, разматрају се на различитим нивоима и видовима: у његовом карактеру, понашању, у облачењу, говору. Потом се овај феномен запажа и на метајезичкој равни: маска и и њени деривати (прерушавање, прикривање, гротеска) тематизовани су и у Костићевој поезији (Беседа, Гаврилу Егрешији, На парастос Јелене Боздине…) и драмским делима (Гордана, Максим Црнојевић). Mаска је још од настанка трагедије довођена у везу с позориштем као ознака метаморфозе индивидуе-глумца, који, користећи маску, постаје преносник (виших) сила наглашавајући да је индивидуални човек нестао иза улоге, боље речено фигуре. Зато ће у овом раду, а имајући у виду страсну заокупљеност Лазе Костића театром, облици маскирања, мимикрије, прикривања и демаскирања (уз нужан опрез према методи позитивистичког биографизма), бити подвргнуте анализи као честице које ће указати и на неке унутрашње чиниоце генезе његових песама, а међу њима и величанствене покајанке Santa Maria della Salute.