Публикације

ИДЕОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА ПОРОДИЦЕ У ПРИПОВЕТКИ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА „СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ”

/in /by

Књижевни опус лекара и писца Лазе К. Лазаревића пружа нам одговоре на многа друштвена питања, а у овом раду се посебно разматра једна идеолошка перспектива породице у приповетки која осликава друштвени положај ратних инвалида и ветерана у одређеном временском периоду. Породица, као интегрални део друштвене сфере, била је и остала централно упориште многобројних књижевних дела која су сведочила о специфичним етапама кроз које је пролазила у контексту различитих друштвених промена. Тумачењем породичне структуре у приповетки Лазе К. Лазаревића „Све ће то народ позлатити”
откривамо конструкцију породичних односа која је посебно важна у драматичним, кризним животним ситуацијама, каква је и она која постоји у овој приповетки, а која потврђује да је породица одвајкада била и остала најважнији и
кључни извор подршке, разумевања и солидарности.

УНАПРЕЂИВАЊЕ КУЛТУРЕ ЈЕЗИЧКОГ ИЗРАЖАВАЊА УЧЕНИКА У ШКОЛСКОМ И ВАНШКОЛСКОМ КОНТЕКСТУ

/in /by

Култура језичког изражавања као вештина комуникације, а самим тим и део опште културе подложна је утицају развојних и срединских фактора. Аутори у раду у циљу утврђивања утицаја школе и ваншколских фактора на културу језичког изражавања ученика млађег школског узраста испитују мишљења учитеља (N=273) о следећем: (а) који фактори у највећој мери доприносе унапређивању културе језичког изражавања ученика; (б) који фактори у највећој мери отежавају унапређивање културе језичког изражавања ученика. Према резултатима истраживања, школа највише доприноси унапређивању културе језичког изражавања ученика, а средства масовне комуникације у највећој мери негативно утичу на развијање језичких компетенција ученика млађег школског узраста. Овакви налази актуализују питање медијске писмености или медијског васпитања, у оквиру кога би родитељи и учитељи, односно школа били главни медијски социјализатори у области културе језичког изражавања.

ДИЛЕМА ВУЛСТОНКРАФТ

/in /by

Другост постаје поље нових могућности културних политика. Водећи теоретичари економије знања и креативних индустрија уводе метафоре изграђене на принципима женског искуства, као што су породица, рецепт, кување. Овакав улазак женске природе у мушку културу и за феминисткиње значи да могу да деконструишу дилему о једнакости као негирању сопственог родног идентитета. Експерткиње, које воде неке од најважнијих институција културе Новог Сада, показују својим начином рада да су ове (нове) стратегије културног инжењеринга не само успешне, него и неопходне у ревитализацији институција и дефинисању нових односа приватног и јавног грађанског принципа.