НАРАТИВНЕ СТРАТЕГИЈЕ ПРИКАЗИВАЊА ХЕНДИКЕПИРАНОСТИ КАО ДРУГОСТИ У СРПСКОМ РОМАНУ НА ПОЧЕТКУ ХХI ВЕКА
У овом раду посматране су наративне стратегије и начини моделовања јунака с извесним поремећајима као другог у српском роману на почетку ХХI века у контексту постпостмодернистичке поетике и постструктуралистичке (фукоовско-деконструктивистичке) интерпретативне парадигме. Иако на први поглед изгледа да ово интересовање делује као потврда кризе нарације, која се исцрпљује у интересовању за бизарно, то ипак није тако. Резултати показују да се различитост те врсте у посматраним романима приказује не као стигматизација, већ као борба за право на особни идентитет, који се не уклапа у стандарде нормативног идентитета.
