Рад користи постструктуралистички приступ роду Џудит Батлер, као и теорију киборга Доне Харавеј не би ли осветлио критику хетеронормативности у роману канадске књижевнице Ларисе Лаи која проистиче из постхуманих идентитета главних јунакиња романа. У овом делу савремене канадске спекулативне прозе успоставља се наративни континуитет између приче о митској богињи у облику змије, њене реинкарнације у жену у Кини 19. века и њеног коначног отелотворења у киборга у свету корпоратизоване Канаде касног 21. века. Квир поетика романа преплиће се са испитивањем границе између човека, животиње и машине на више приповедних нивоа, а нераскидива веза између две главне јунакиње (које су хибриди човека, животиње и машине) обједињује све наративне нивое и подрива институцију хетеронормативности. Значајно је приметити да љубавна прича Миранде и Иви садржи мотив биотехнологије и представља технолошка достигнућа као оруђе у овој субверзији, док ауторка третира биолошке категорије пола и врсте својих јунакиња као културолошки и историјски условљене дискурсе а не као природне датости, чиме релативизује однос природе и технологије са постхуманистичког становишта. Може се стога закључити да роман истовремено критикује више облика дискриминације маргинализованих идентитета, било да су оне засноване на полу, роду, раси или врсти, и доводи у питање хуманистичко гледиште света које додељује човеку (или, боље речено, мушкарцу) привилиговани статус у природном поретку и легитимизује његову власт над категоријама дефинисаним у хуманизму као његово Друго – природа, животиње и жена.
