Публикације

УМЕТНОСТ, ПРИРОДА, НАУКА, ЗАНАТ, ТЕХНИКА

Аутор у раду разматра могућност одређења појма уметности. Примена класичног облика дефиниције се одбацује услед немогућности једнозначног одређења врсне разлике уметности у односу на друге човекове делатности. Уместо тога, аутор предлаже другачији приступ овом проблему, који се огледа у испитивању разлика између уметности, с једне стране, и природе, науке, заната и технике, с друге стране. Испитујући однос уметности према другим облицима људске делатности, аутор уједно и скреће пажњу на битне историјске трансформације појма уметности. На крају, аутор долази до закључка да је у напору доласка до одређења модерног појма уметности неопходно овај појам очистити од наслеђених претпоставки и предрасуда, које могу искривити његово право значење.

ПРИРОДА, ПЕЈЗАЖ, ВРТ: МИСАОНЕ ПРИТОКЕ У ДЕЛУ НИКОЛЕ ДОБРОВИЋА

Педесетих година двадесетог века архитекта и урбаниста Никола Добровић писао је о концепту градског пејзажа експлицитно успоставивши релације између квалитета простора с достигнутим друштвеним вредностима. Објашњавајући поливалентну природу градског пејзажа као: „нову врсту просторности грађевних тијела и њихове пластике, шупље пластике између њих, архитектуре терена, зеленила и видика у једну органску, смишљену композициону цијелину”, Добровић је био међу првима који су у нашој средини разматрали овај појам. Овај рад испитује исходишта теоријских поставки Добровићевог „просторног стваралаштва” која извиру из његовог свеобухватног разумевања целовитости света: од природе преко врта до пејзажа, односно, преведено у урбану реалност: од градског простора преко градског зеленила до градског пејзажа. Чланак садржи приказ извода из неформалних бележака Николе Добровића, записаних у свескама које се налазе у ауторовој заоставштини у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду, као и део визуелног материјала, односно фотографије и ликовнe приказe вртова Дворца Версај (Palais de Versailles).

СПИРАЛНО СТВАРАЊЕ И РАЗАРАЊЕ

Полазећи од става да је спирала природни облик, аутор указује на њене изразе и у култури. Одређена кружном линијом која се прогресивно удаљава од центра, она постаје симбол човековог отклона од природе у процесу његовог самостварања. Симболишући процес индивидуације, спирала упућује на кружну датост почетних елемената и праволинијску задатост новог стварања. Њеном метафором се означава и прогресивно увећавање емоционалног и агресивног негативитета који доводи у питање људски опстанак. Спирално ширење мржње и деструкције ограничено је, међутим, силом своје супротности која тада и започиње свој раст. Тиме се уједно може протумачити зашто у досадашњој историји, упркос својој снази, зло није победило и зашто и у будућности може само привремено да преовлада.