Публикације

КУЛТУРНА ДИПЛОМАТИЈА СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА: ОСОБЕНОСТИ И ДЕЛОВАЊЕ У СРБИЈИ

Циљ овог чланка је да осветли историјске и интелектуалне оквире унутар којих је концепт америчке културне дипломатије настајао и мењао се, као и да идентификује особености његовог теоријског формулисања и практичне примене. Америчко историјско искуство, најпре оно међуратно, а затим ратно и хладноратовско, суштински је одредило начине на које се развијао дипломатски систем Сједињених Америчких Држава. Такође, академске и друштвене дебате о улози и значају културе у остваривању националног интереса биле су, и до данас су остале, одраз трансформација међународног система и америчке позиције у њему. Искуство супер-силе током хладноратовског биполарног система, као и потоњег неупоредивог статуса глобалног хегемона током постхладноратовског униполарног момента, обликовало је праксу америчке дипломатије на начин који је повремено замагљивао разлику између природе и обима војног и културног преимућства Сједињених Држава. Ово је евидентно и из примера америчких културно-дипломатских односа са Србијом и бившом Југославијом, анализираних у трећем одељку текста. Кључни налаз је да, поготово у контексту политике великих сила, културни аспект спољне политике функционише само у садејству с војностратешким; те да се културном дипломатијом може сматрати само она врста културног утицаја која се циљно остварује у склопу општих дипломатских напора.

МОРАМ ДА ВИДИМ ОСТРВА – ОД КУБЕ НА ФИЛМУ ДО ЧЕ ГЕВАРЕ У СВЕМИРУ 3Д

Овај текст сумира кубански однос према филмској уметности и начин на који је Куба представљана у холивудском филму кроз протекле деценије. Све то преко политичке репрезентације Кубе, од 1897. када је прва екипа почела да снима на овом острву, до улоге значајног екстеријера који Куба има у серијалима “Кум” и у низу филмова о тајном агенту 007, Џејмсу Бонду. За редитеља Оливера Стоуна који је тамо вишедневно интервјуисао Фидела Кастра за документарни филм о њему, Куба је преегзалтирани Парнас. Кроз све ове фасцете уочавамо нове романтичне преливе које Куба, временом, из Холивудске призме добија, па од узрока хладног рата постаје идеална дестинација за топлу добродошлицу. Овај по(п)литички феномен се потом упоређује са америчким односом према аутохтоној и често политички потпуно опречној јој јапанској острвској култури, оној са другог идеализованог и сатанизованог архипелага, да би се однос према усамљеној аутохтоној култури што подиже свој глас против експлататорског корпоративног система САД потцртао готово идентичном улогом коју има измишљена планета Пандора у најновијем хиту Џејмса Камерона “Аватар”. Како вешти 3Д герилски домороци, који одолевају технолошки премоћнијем непријатељу, у много чему асоцирају на Че Гевару и његову револуционарну компанију, схватамо да је америчка фасцинација Кубом у последње време подигнута на готово гротескну метафизичку разину.

МЕДИЈСКА КОНГЛОМЕРАЦИЈА КАО ДЕО ГЛОБАЛНИХ ПРОМЕНА У КОРПОРАТИВНОМ УПРАВЉАЊУ И ОРГАНИЗОВАЊУ

Околност да медији својим комуникацијским потенцијалима ревносно опслужују разнородне глобализацијске процесе није ни нова ни непозната. Мање је међутим уочљиво да медијски систем у све већој мери опонаша глобалне корпоративне обрасце организовања и пословања који подразумевају мултинационално и планетарно распростирање не само медијских утицаја већ и капитала. Људи који раде у медијима, као и они у другим делатностима, суочени су такође са изазовима новог доба.

УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА, ПОРТРЕТИ ДВЕ ПРИНЦЕЗЕ ИЗ ДИНАСТИЈЕ АРПАДОВИЋ

Посматрајући два портрета мађарских принцеза из последње генерације дрeвне мађарске владарске династије Арпадовића, покушаће да се сагледа значај женских портрета и уопште визуелне кутуре у средњовековној политици и међународним односима. Принцеза Марија и Кателина Арпадовић биле су две кључне фигуре, преко којих је требало остварити легитимитет на наслеђивање мађарског трона. Преко Марије династија напуљских Анжујаца, а преко Каталине Немањићи из Србије надметали су се за власт у овој средњовековној Игри престола. Ни једна ни друга принцеза нису директно учествовале у овом рату, али се њиховим пореклом, као и ликом манипулисало у циљу остварења политичког плана. У политици средњег века, као и данашњој, медијски рат играо је изузетну улогу. У манипулацији, визуелна порука имала је, у најмању руку једнак, ако не и већи утицај од писане или изговорене речи. Владарски портрети представљају кључне трагове за проучавање медијских ратова средњег века, који се у својој основној идеји не разликују од савремених.

ПРОПАГАНДНА КАМПАЊА БЕЧКОГ ДВОРА У АУСТРИЈСКО-ТУРСКОМ РАТУ 1716-1718. ГОДИНЕ НА КАРТАМА И ГРАВИРАМА

Рад разматра карте и гравире као део пропагандне кампање хабзбуршког двора у време аустријско-турског рата 1716–1718. године. Ратни догађаји нашли су израз у различитим медијима карактеристичним за визуелну културу свога времена – у овом случају на картографском материјалу који се односи на опсаду Београда, плановима града, као и гравирама са ведутама или представама битака. Сама природа медија подразумевала је репродуковање у релативно великом броју примерака, економску исплативост за издаваче и ниску куповну цену, те доступност широј публици. Иза настанка ових визуелних продуката стајали су различити мотиви и наручиоци, а они сами носили су одређене поруке и стремљења исказане на начин пријемчив за различите циљне групе публике и у складу с тим имали различите намене. Заједнички именитељ за све артефакте је да они, макар само и делом, функционишу у систему ширег програма афирмације владарско-династичке идеологије куће Хабзбурга.

МЕДИЈСКА КУЛТУРА И ТЕРОРИЗАМ – СИМБИОЗА МЕДИЈА И ДЕСТРУКЦИЈЕ

У раду се бавимо односима између медијске културе, деструкције и терора. Анализирали смо однос медија и недржавног, као и државног терора, и тактике преко којих и једни и други, услед велике моћи медија, промовишу своје интересе. Такође смо уочили и све већу потребу медија за спектакуларним и деструктивним садржајима, што чини услове за симбиозу медија и деструкције. Писали смо и о холивудској филмској индустрији, као важној парадигми у креирању глобалне медијске културе, и о њеном деловању у стварању подстицајног модела који карактерише империјална логика и пропагандни карактер.

УМЕТНОСТ VS. УМЕТНОСТ: ПРОБЛЕМИ УПОТРЕБЕ И ЗЛОУПОТРЕБЕ УМЕТНОСТИ У СВЕТУ СПЕКТАКЛА

У нашем тексту, бавимо се проблемом употребе и злоупотребе уметности у друштву спектакла. Ако прихватимо чињеницу да живимо у свету симулације, окружени “терором” медијских представа, у којем су друштвени односи одређени тим представама, неминовно се поставља питање уметности и њеног места у друштву. С једне стране, систем који влада користи уметничку креативност уметника техничара, који преко монтаже, пропаганде и различитих облика дизајна (индустријски, графички, веб и сл) промовишу доминантне вредности и учвршћују хегемонију, док с друге стране, уметност, како је ми видимо, треба да буде постављена насупрот доксе и да кроз критику, иронију, субверзију и парадокс буде поље за слободну екпресију грађана и друштва.

ПОЧЕЦИ ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

У тексту се бавим почецима европске популарне културе XV и XVI века, с нагласком на штампаном ликовном представљању. Предочени су позитивни аспекти масовног штампаног ширења и конзумирања уметности у најширим слојевима популације, слојевима који нису имали могућност да поседују уникатна и скупа уметничка дела. У тексту се бавим и аспектима пропагандне (зло)употребе популарне графике у политичке сврхе. Осврћем се на поновно откривање популарне културе крајем XVIII века широм Европе, с нагласком на српској популарној графици тог периода. Указујем на то да је моћ масовне културе изразито велика. Путем ње може да се манипулише масом, али она може да буде и средство помоћу којег се разоткривају слабости, лажност и лицемерје официјелне културе и естаблишмента. Масовна култура може и да нагна човека на дубље промишљање сопственог идентитета, личности, себе ван масе.

ISTINA – ŽRTVA PR-A U KRIZNIM SITUACIJAMA

Ovaj rad razmatra protivrječivu funkciju PR-a koja posebno dolazi do izražaja u kriznim situacijama. S jedne strane, od PR menadžera se očekuje da bude lojalan prema kompaniji u kojoj radi, a s druge da misli o javnom interesu. Da li je moguće u takvim uslovima od pi ar-ovaca očekivati istinu i etičnost? Krizne situacije pokazuju da je to gotovo neizvodljivo. Najbolji dokaz tome je tragedija u Japanu koja potvrđuje floskulu da istina postaje žrtva PR-a u kriznim situacijama.