Публикације

ТРАУМЕ ВЕЛИКОГ РАТА У СРПСКОМ АВАНГАРДНОМ РОМАНУ

/in /by

Српски роман у годинама након Великог рата заснива нови однос књижевности и историје, нове поступке уметничког обликовања историјских збивања.
Рат је виђен очима појединца и представљен кроз субјективнe психолошкe реакцијe.
Историјска пустош постаје садржај индивидуалне свeсти, а епохални слом свих
вредности предмет је личне спознаје и доживљаја. Изласком на сцену ратних ужаса
књижевни јунаци Милоша Црњанског, Драгише Васића, Станислава Кракова и Растка Петровића присиљени су да свој идентитет одреде решавајући низ моралних
и егзистенцијалних недоумица које је рат изазвао. Пронаћи смисаоно упориште,
неопходну тачку духовног ослонца у тренуцима бесповратног урушавања дотадашњег света, постаје ултимативно питање њиховог постојања.

СРПСКА ТРАУМА – РАСПЕТОСТ НА КРСТУ ИСТОК–ЗАПАД

/in /by

Географски положај дубински одређује карактер народа. „Ми смо своју
кућу подигли насред пута”, описао је српски геоплотички положај Јован Цвијић. У
Другом светском рату – између Лондона и Москве – Срби су се сусрели с врхунцем
те трауме. Наша два антифашистичка покрета наши савезници су претворили
у унутарнародно непријатељство које, ни после две трећине века, не иде ка националном помирењу. Драма је у томе што је та траума судбоносни проблем пред
изазовима које доносе нови односи моћи Истока и Запада.

MEDIA WAR AND HATRED

/in /by

РАТ СЕЋАЊА – (ЗЛО)УПОТРЕБЕ ДИСОНАНТНОГ НАСЛЕЂА У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ

/in /by

Tрагајући за новим идентитетима, државе настале на тлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући да земље наследнице немају транспарентну културну политику, због чега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези са политикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законске регулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес, дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите, на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичу на то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да се друштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периода или особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно, не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња нових историјских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних пракси у региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац у будућности.

РАТ ПРОТИВ ЦИВИЛА

/in , /by

ЕТИКА НАРАТИВА СЕЋАЊА И СВЕДОЧАНСТВА: БАЛКАНСКИ РАТ НА ФИЛМУ

/in /by

Есеј разматра два питања: опште питање етике филма као медија сведочанства и сећања, односно посебно питање етике сећања, сведочанства, сведочења и тумачења рата у филмовима на тлу бивше Југославије. Студије случаја су филмови: Харисоново цвеће, Четврти човек, Ловачка дружина и Олуја. Етички “рад” текстова сећања и сведочења одговара на проблеме дефинисања кривице, одговорности, истине о природи сукоба, могућности помирења и опроштаја.