Публикације

ПРОИЗВОДЊА ЗНАЧЕЊА У ЈЕЗИКУ ФОТОГРАФИЈЕ

/in /by

Развојем савремених теоријских приступа, почевши од лингвистике, преко семиотике па све до теорије визуелне културе, фотографија се више не сматра само за објективну и реалистичну визуелну репрезентацију онога што се налазило испред објектива фотоапарата у тренутку фотографисања, већ се узимају у обзир и многобројни протоколи и кодови којима је наше визуелно искуство генерисано. Иако фотографија делује уверљиво, јасно и лако разумљиво због своје „очигледне” визуелне сличности са оним што приказује, начин на који видимо фотографију не заснива се само на нашој природној перцептивној способности. Скопички режими директно су зависни од постојећих друштвених пракси, а посебно од језика којим се служимо. Ако под језиком подразумевамо сваки систем комуникације који користи знакове организоване на одређен начин, онда и визуелне репрезентације можемо сматрати за праксе производње значења одређене визуелним језиком који ће бити предмет нашег истраживања. На фотографији видимо и распознајемо оно што је приказано не само зато што фотографија личи на то, већ и зато што она припада врсти приказа које смо научили да ’читамо’ на одређен начин. Релација између фотографије и предмета није директна и природна, него конвенционална. Сличност се не заснива само на подударности њихових визуелних својстава, већ и на пракси производње значења карактеристичној за једно друштво, у коме смо као реципијенти усвојили одређене норме приказивања.

МУЗЕЈ АФРИЧКЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ И ЊЕГОВ АНТИКОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС

/in /by

У овом раду, скуп пракси колекционирања, проучавања и излагања које у Музеју афричке уметности (МАУ) у Београду детектујем као западњачки модел, супротстављам сету пракси које су тежиле да музеј представе као антиколонијалан. Колекционирање „ваневропске“ уметности, у јавном дискурсу Музеја добија посебно место трансформишући се из буржоаске активности у идеолошки прихватљив процес културне медијације, док непостојање колонијалне прошлости Југославије постаје тачка у којој се лоцира посебност МАУ. Поставља се питање да ли је начелно антиколонијално усмерење овог Музеја имало утицаја на промену суштине музеја као институције која је, како то Мике Бал (Mieke Bal) каже, увек непријатељска према свему не-западњачком.

ПЛУТАЈУЋИ ГЛАМУР – РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА, ПЕРФОРМАТИВНОСТ И ИДЕНТИТЕТ У ЗВОНУ МОБИЛНОГ ТЕЛЕФОНА

/in /by

У овом чланку посматрамо музичке мелодије звона мобилних телефона као виртуелне, комуникативне и културне представе сопства. Разнолика и динамична публика тумачи знаке који се преносе неочекиваним оглашавањем звона на телефону, чиме се успостављају вишеслојне позорнице културних значења. Наш је аргумент да музичке мелодије звона делују као нека врста музичке мадлене, у смислу који је овим колачићима дао Марсел Пруст: то су ненадани покретачи нашег сећања, који мимо наше воље развијају замршене мреже индивидуалног и колективног памћења. Због тога су звона на мобилном телефону савршено погодна за представљање себе и приказивање (суп)културних идентитета у јавној сфери.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА СТЕРЕОТИПА У АНИМИРАНОЈ СЕРИЈИ SOUTH PARK

/in /by

Овај рад има неколико равни. Први део, о појмовној апаратури, разматра статус стереотипа, значење и значај деконструкције стереотипа у друштву. Други део садржи анализу ликова, садржаја и начина примене деконструкцијских модела у анимираној серији South Park (али и евентуалних изостављања стереотипа из коришћеног деконструкцијског модела или приказивања/потврђивања стереотипа), истицање предмета истраживања, проблематизовање улоге деконструкције стереотипа у контексту постсоцијалистичког друштва и разматрање могућности диспозитивних промена. Трећи део садржи интерпретацију – примену теорије и представљање резултата истраживања са дебатом о етичким проблемима при коришћењу деконструкције стереотипа и предлогом за њихово коришћење. У првом делу преузимам појмовну апаратуру из две студије. Једна се тиче студија медија, а друга етике медија. Појам деконструкције се овде појављује у оном облику како је успостављена код филозофа и теоретичара Жака Дериде (Jacques Derrida). У анализи садржаја испитујем који су стереотипи најзаступљенији у анимираној серији South Park и на који начин је извршена деконструкција наратива. Такође, проблематизујем улогу ове серије у односу на локални контекст, термине емитовања и старосну ограниченост гледалаца којима је “дозвољено“ да гледају садржај емисије, те и трансгресивну вредност, односно могућност интервенције оваквог садржинског оквира. У последњем делу ће бити заступљена интерпретативна метода путем два теоријска оквира – Теорије деконструкције и Теорије сексуалности и потврђивање тезе о нужности деконструкције у медијским садржајима у локалном контексту.