КАКО ЈЕ ЛИЦЕ ПОСТАЛО МАСКА У САВРЕМЕНОЈ СРПСКОЈ ДРАМИ
Ауторка на примеру четири савремене српске драме настале након 2000. године (Милена Марковић Шине, Биљана Србљановић Скакавци, Маја Пелевић Поморанџина кора и Олга Димитријевић Моја ти) анализира различите приступе лицу као маски, појави наратора у драмској форми као маске аутора. Представљајући своје ликове као маске, а не целовита заокружена бића, драмске списатељице демистификују сам чин писања и односе се сасвим слободно према драмској форми. Лица која су маске омогућавају списатељицама да испитују различите друштвене појаве које су скривене испод вела нормалности, друштвене инерције и медијских мистификација које ка нама пројектују жељену слику друштва и нас самих.