КА НОВИМ ВИДОВИМА КОЛЕКТИВИТЕТА
У контексту великих подела у којима београдска културна сцена репродукује постојеће друштвене односе, евидентна је њена распарчаност и фокус на различитим, више или мање упадљивим покушајима издвојених ентитета да се одрже и консолидују, без обзира и можда баш услед слабљења других. Тако индуковани односи резултују високим степеном разједињености, која одржава систем из којег је изникла. У истрајавању многих самосталних организовања стижемо до негације самоорганизованости у пољу. Стога се питање шта је то самоорганизована културна сцена нужно коригује кондиционалом: шта би она могла бити? Због чега би постојала, како би настајала, на каквим принципима би функционисала? Више београдских уметника/ца и радника/ца у култури учествовало је у серији полуструктурисаних интервјуа усмерених ка артикулацији новог конструкта. Њихови одговори, уз потцртавање свих преклапања и мимохода, полазиште су анализе у којој се испитују потребе укључених актера, као и могућности моделовања самоорганизоване београдске културне сцене.
