Публикације

ИНДИЈА КАО МОТИВ У СТВАРАЛАШТВУ ПЕТРА ЛУБАРДЕ

Један од најзначајнијих представника послератне српске модерне, Петар Лубарда, оставио је неизбрисив траг на југословенској ликовној сцени. Промена његовог ликовног израза истовремено је била и напор за померање граница ликовне слободе, што је напослетку био и логичан след међуратне модернистичке праксе. Венецијанско бијенале 1960. године и друга послератна самостална изложба у Београду 1961. били су значајни за овог аутора зато што су за последицу имали отварање нових излагачких могућности. Путовање у Индију је вероватно било резултат његове стабилне уметничке позиције, али и активног присуства на првој конференцији Покрета несврстаних. Радови настали у Индији и након повратка у Београд („Мотив из Индије I”, „Мотив из Индије II”, „Мотив из Индије III”, „Индијска ноћ”, „Са Индијског океана”, „Бик и облак”) резултат су стеченог искуства и откривају теме које су Лубарду интересовале крајем шесте и почетком седме деценије 20. века. Овој продукцији или својеврсном мини-циклусу заједничко је интересовање за боју која доминирa над организацијом слике, формом и композицијом, и нов сликарски материјал – нитро-лак, који уметник наноси на лесониту плочу и који пионирски покушава да савлада.

СИМБОЛИКА СРЦА

Срце од најстаријих времена представља један од највише проучаваних органа. Већ
на самим почецима писане историје налазимо записе о овом органу, а сматра се да су различита веровања била везивана за њега и раније. Људи су врло рано запазили да срце заузима
централно место у телу, да престанак његовог рада означава смрт како код људи тако и код
животиња и да узбуђење мења ритам његовог рада. Међутим, поред физиолошке функције
овог органа, током историје, срцу су придаване различите магијске и религијске функције.
У данашњем свету срце је превазишло појам знака и постало је симбол допадања, љубави
и повезаности међу људима. У раду ћемо приказати различита значења овог симбола кроз
историју до данашњих дана, а у циљу разумевања истог у културолошким оквирима.