АВАНГАРДА И КРИТИЧКИ РЕАЛИЗАМ
Послератна југословенска историјско-уметничка струка је предратну „социјалну уметност” уско, непрецизно, једнолинијски и превише тенденциозно везивала за догматски дефинисану уметност социјалистичког реализма. У таквој дихотомној визури, југословенски уметници у међуратном периоду су сврставани у „париску” (модернистичку, нетенденциозну и недогматску) или пак „харковску” (социјално „реалистичку”, партијску) струју. У раду се даје ново читање односа и међусобних утицаја на југословенској културно-уметничкој сцени између два светска рата, са посебним нагласком на односе уметности и политике. Истражују се односи зенитизма и надреализма, као критичких и еманципацијских авангардних уметничко-теоријских појава и уметности „критичког реализма” (Лукачев појам) која се везивала за праксу илегалне уметничке групе „Живот”, југословенског револуционарног друштвеног покрета и комунистичке партије. Читање поменутих односа отвара простор за комплексно сагледавање одређеног континуитета авангардних културно-уметничких пракси у измењеним друштвено-политичким околностима тридесетих година 20. века које одликује убрзана фашизација друштва и близина рата.