Tрагајући за новим идентитетима, државе настале на тлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући да земље наследнице немају транспарентну културну политику, због чега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези са политикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законске регулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес, дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите, на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичу на то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да се друштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периода или особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно, не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња нових историјских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних пракси у региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац у будућности.
