Публикације

СЛИКА ИНДИЈЕ У АПОКРИФИМА АПОСТОЛА ТОМЕ У СРПСКОМ РУКОПИСНОМ НАСЛЕЂУ

/in /by

Хришћански свет се вековима сусретао са различитим културама, а контакти са Индијом нису били изузетак. Различите представе о овој егзотичној земљи стигле су, путем књижевних веза, и до Словена. У српској редакцији постоји преко тридесет преписа који су тематски везани за традицију апостола Томе и његовог проповедања хришћанства у Индији. У овим апокрифима, као и у другим жанровима средњовековне књижевности, формирају се дуалистичке представе о Индији, у којој се највећа опозиција остварује између њеног богатства и обиља с једне стране и њеног духовног сиромаштва са друге. Анализом ових текстова пружићемо скроман увид у тумачења и значења која су обликовала хришћански поглед на ову, за њих, древну и егзотичну земљу, а самим тим ће се поставити и питање историчности тих докумената. Размотрићемо и како су примљени у српским богослужбеним књигама, иако нису припадали канону.

СРЕДЊОВЕКОВНЕ БИБЛИОТЕКЕ НА ТЛУ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ

/in /by

У раду се даје кратак преглед средњовековних библиотека на тлу данашње Војводине. На основу извора, али и неких остатака, односно књига и рукописа који су и данас похрањени у библиотекама, са сигурношћу се могу истаћи три библиотеке. Једна је у богатој и славној цистерцитској опатији на Петроварадину, друга се налазила у Бачу који је био ренесансни центар југа Угарске. Крајем средњег века, насељавањем све већег броја Срба и манастир Крушедол имао је своју библиотеку. Осим ових постоје неке индиције да је библиотеку имао још у XI веку и византијски и бенедиктински самостан у Марошвару, односно у данашњем Банату. Из Бача и Крушедола и остало је по неколико књига које ће бити представљене. 

УЗРОЦИ ВЕРСКИХ СУКОБА НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

/in /by

ARS AMATORIA, PITANJE LJUBAVI U LA MORT LE ROI ARTUS

/in /by

Ovaj rad dotiče se problematike ljubavi prikazane u starofrancuskom djelu s arturijanskom tematikom, La Mort le Roi Artus, posljednjem dijelu tzv. Vulgata ciklusa. Na primjeru raznih oblika ljubavi koji su predstavljeni u djelu predočit će se poveznica između toga kako je osjećaj ljubavi, kao i njegove razne manifestacije, opisan u ciklusu te onoga što o ljubavi i emocijama govore tada važeći filozofski pravci. Putem takve usporedbe nastojat će se uvidjeti veza između pojavnosti opisanih u književnom djelu i filozofskih istina.

ГОСТИОНИЦЕ – ПРЕТЕЧЕ КАФАНА

/in /by

Кафана, како само име каже, везана је за пијење кафе, уз коју је ишло и пушење дувана. Прва кафана на тлу данашње Србије отворена је у Београду 1522. године. Временом су под Турцима отваране и механе, ашчинице, каравансараји и ханови. Нестанком турске власти, опстале су само кафане које су имале широку улогу – друштвену, економску, политичку, културну. У претходном историјском периоду, средњовековна Србија је имала гостионице по градовима. Гостионичару се предавала роба, коју је морао да чува и на поласку да је преда госту. Црквено право је забрањивало клиру да посећује и поседује гостионице. Најзначајнији гости гостионица осим ходочасника су трговци, што је морало да позитивно делује на развој угоститељства. У статутима приморских српских градова различито су третиране. У Будванском статуту се не спомињу, у Скадарском су били забрањене, а у Которском им је било прописан правни положај. Није могуће упоредити, значај гостионица и кафана у временима у којима су постојале али се може са сигурношћу закључити да су гостионице, као и кафане, имале велики економски значај.

ЗЛАТНЕ ВИЉУШКЕ ИЗМЕЂУ МИТА И СТВАРНОСТИ

/in /by

Златне виљушке које је наводно користио велики жупан Србије Стефан Немања на банкету приређеном у част Фридриха I Барбаросе, цара Светог Римског царства, у Нишу 1189. године, одавно су парадигма романтичарског схватања боље, славније и узвишеније прошлости. Луксузни, скупоцени део прибора за обедовање, Немањине виљушке временом су прерасле у својеврсни друштвени феномен, симбол за владара профињеног укуса и изузетних манира, али и метафору националне изузетности. Овај рад настоји да комплексном гастрохеритолошком методом сагледа својства, место, намену и симболизам виљушке у српској култури обедовања средњег века истражујући најразличитије доступне изворе од ликовних представа, преко археолошких налаза до књижевних, историјских и других референтних садржаја с посебним освртом на владарску трпезу и гастродипломатију.

УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА, ПОРТРЕТИ ДВЕ ПРИНЦЕЗЕ ИЗ ДИНАСТИЈЕ АРПАДОВИЋ

/in /by

Посматрајући два портрета мађарских принцеза из последње генерације дрeвне мађарске владарске династије Арпадовића, покушаће да се сагледа значај женских портрета и уопште визуелне кутуре у средњовековној политици и међународним односима. Принцеза Марија и Кателина Арпадовић биле су две кључне фигуре, преко којих је требало остварити легитимитет на наслеђивање мађарског трона. Преко Марије династија напуљских Анжујаца, а преко Каталине Немањићи из Србије надметали су се за власт у овој средњовековној Игри престола. Ни једна ни друга принцеза нису директно учествовале у овом рату, али се њиховим пореклом, као и ликом манипулисало у циљу остварења политичког плана. У политици средњег века, као и данашњој, медијски рат играо је изузетну улогу. У манипулацији, визуелна порука имала је, у најмању руку једнак, ако не и већи утицај од писане или изговорене речи. Владарски портрети представљају кључне трагове за проучавање медијских ратова средњег века, који се у својој основној идеји не разликују од савремених.

ПОРЕЂЕЊЕ БУДИСТИЧКОГ ПОИМАЊА НЕСТАЛНОСТИ СВЕТА У ЈАПАНСКОМ ДЕЛУ ХОЂОКИ И СХВАТАЊА ПРОЛАЗНОСТИ У СТАРОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

/in /by

Проблем пролазности, или несталности, тематско-мотивски веома је заступљен како у средњовековној јапанској, тако и у старој српској књижевности приближно истог раздобља. Иако се оне готово по свему разликују, обема књижевностима заједничке су метафизичка брига за човеково биће у свету и склоност ка успостављању присног односа према трансценденталноме. Овом својом онтолошком радозналошћу, а мање формалним сличностима, „квалификују” се ове две традиције за упоредно проучавање. Из истог разлога сматрамо да су једна другој међусобно ближе него што су то данашњој књижевности матичних земаља, те да довођењем у заједничку дијалошку раван стичемо јаснију слику о њиховој вредности, за себе и у односу на наше време. Пролазност у њима не јавља се тек као жал за животом, већ се људска коначност беспоштедно разоткрива и увек изнова наглашава. Референтна тачка тумачења те коначности у оба случаја налази се ван конвенционалног и антропоцентричног система вредности. Одсуство такве упоришне тачке човека модерног доба довело је до избегавања непосредног суочавања с питањем могућности утемељења егзистенције у временском току. У овом раду показаћемо, полазећи од универзалности ове теме, како су различите метафизичке перспективе јапанске религије, поглавито будизма, и, с друге стране, исихастичке праксе православне цркве, условиле различито, а опет узајамно упоредиво и сродно, искуство несталности људског бивствовања у свету.