Публикације

ТЕЛЕВИЗИЈСКА ПУБЛИКА У ДИГИТАЛНОЈ ЕРИ

/in , /by

Дефинисана углавном као анонимна и хомогена маса која конзумира садржаје са малих екрана, телевизијска публика је у досадашњим теоријским промишљањима прошла пут од пасивног посматрача, односно пуког пријемника порука у првобитним истраживањима, преко активног тумача који користи телевизију за задовољење одређених потреба, па до најновијих пројекција о „гледокорисницима“ као активним индивидуалним креаторима програма у контексту нове дигиталне ере. Развој нових информационих технологија који је довео до дигитализације телевизије и конвергенције медијског окружења, наметнуо је истраживачима публике захтев за новим теоријским перспективама не само у погледу „активности“ телевизијске публике, већ и у погледу редефинисања самог значења телевизије и њених различитих употреба у односу на досадашњу традицију гледања телевизије. У раду се излажу и анализирају ови теоријски прилози разумевању рецепцијске стране дигиталне телевизије.

МЕСТО “ЕКРАНСКЕ КУЛТУРЕ” У НАШИМ ЖИВОТИМА

/in /by

У тексту се говори о две врсте “екранске културе”: 1) телевизијске, која се заснива на групи активних одашиљача и маси пасивних прималаца поруке, и 2) мобилно–интернетске, чије је кључно обележје интерактивност и одсуство публике у класичном смислу речи. Текст се заснива на емпиријским подацима из истраживања дневног коришћења времена, које је спровела компанија TNS Medium Gallup и Факултет за културу и медије Мегатренд универзитета. Истраживање је спроведно на национално репрезентативном узорку популације старије од дванаест година у децембру 2008. (узорак од 1.600 испитаника) и марту 2008. године (600 испитаника). Док генерација од шездесет једне и више година дневно проводи 205,16 минута гледајући ТВ, свега 0,58 користећи интернет и 5,23 минута разговарајући мобилним, генерација од 12 до 17 година гледа ТВ свега 114,82 минута, 70,95 минута проводи на интернету и 14,89 у разговору мобилним телефоном. Аутор закључује да класична, пасивна ТВ публика полако нестаје пред активном комуникацијом путем интернета и да је медиј све мање маклуановски продужетак чула, а све више продужетак нашег интелекта, емоција, једном речју, наше личности.