Публикације

ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМА УМЕТНОСТИ

/in /by

Рад се бави проблемом одређења појма уметности са посебним освртом на решења која нуде савремене теорије уметности. Постоје два супротстављена приступа када се говори о уметности и статусу уметничког дела. Први, у духу есенцијалистичке теорије, покушава да пронађе неко суштинско својство уметности, а за које сматра да је независно од друштвеног или историјског утицаја. Постојање таквог есенцијалног својства би уметничким делима дало универзалну и ванвремену трансисторијску и транскултуралну вредност. Други приступ креће од претпоставке да је статус уметничког дела увек ствар конвенције, а не есенције. Ово схватање одбацује перцептивни и феноменолошки приступ, истичући цео низ контекстуалних услова – друштвених, културалних и институционалних – без којих није могуће говорити о статусу уметничког дела.

ПРАКСЕОЛОШКИ ПРОБЛЕМИ ИЗГРАДЊЕ ОДНОСА НАУКЕ И УМЕТНОСТИ

/in /by

У разматрању крајње сложеног односа науке и уметности, велику помоћ нам може пружити праксеологија. Основни задатак ове науке о ефикасној делатности, по Котарбињскoм, јесте да формулише опште препоруке, захтеве и норме којих се треба придржавати при свакој делатности да би та делатност била успешна. Уметничко дело представља сложен производ који има специфичну структуру, па тако анализа његових различитих аспеката захтева, поред методолошких основа теоријских истраживања, и методолошке основе емпиријских истраживања. Даље формирање историје и теорије уметности биће све више условљено спољашњим утицајима који су производ интензивног научног и техничко-технолошког развоја. Наше доба карактерише конгломерат најразличитијих научних области, теорија и научних метода. Отуда је наш задатак да, сходно зацртаном циљу праксеолошког проучавања односа науке и уметности, употребимо одговарајућа средства и алатке који ће у потпуности бити у функцији решавања одређених проблема.

ГРАФИТИ: КОНСТРУИСАЊЕ ТЕОРИЈЕ ИЗ ИСКАЗА УМЕТНИКА И НЕКЕ НЕДОУМИЦЕ

/in /by

У раду се анализирају поједини искази уметника који су настали као говор о сопственом раду и уметничким уверењима, али обликовани широко, као општи судови о уметности. Ови искази постају теоријске формулације примењиве на много шири круг дела, па и на радикалније уметничке праксе. При томе се открива питање да ли су за то одговорни уметници или историчари уметности, који се позивају на њихове ставове.

ТЕМАТИЗАЦИЈА ДРУШТВЕНИХ ПИТАЊА У ДИГИТАЛНОЈ УМЕТНОСТИ

/in /by

У тексту се разматрају стратегије друштвеног ангажовања уметника унутар дигиталне уметности. Дигитална уметност развија се као уметничка пракса која израста у контексту развоја дигиталних технологија и њиховог утицаја на окружење, ослањајући се не само на техничке могућности примене нових технологија, него и на анализу њиховог утицаја и његовог разумевања. Развој дигитализације и информационих технологија отворио је нове приступе у обради слике, звука и текста, али је и омогућио развој сајбер-простора, и то не само као специфичног простора могућег деловања, већ и као предмета уметничке анализе. Отуда је и новој уметности, израслој на тековинама дигитализације, отворен читав спектар нових тема, као што су вештачка интелигенција, телеприсуство и телероботика, базе података, интернет активизам, видео-игре, наративна хипермедијска окружења, друштвене мреже, виртуелни светови, итд.

МЕДИЈИ И ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНОСТ: CAGE & ALTHUSSER

/in /by

Рад покушава да маркира место у коме долази до трансформације појма естетског у западној интелектуалној историји, односно место када се појам естетског више не примењује у контексту уметности и традиционалне естетике, већ у контексту анализе мас-медијског друштва и културе у најширем смислу речи. Анализиран је однос између музике Џона Кејџа и филозофије Луја Алтисера, који су унели заокрет од онтолошких ка конструкционистичким карактеризацијама уметности, културе и друштва.