Публикације

O СМИСЛУ УМЕТНОСТИ И КУЛТУРЕ

У раду се критички промишља теоријска и практична разлика између „оригинала” и „копије” уметничког дела у светлу доминантних праваца мишљења о културним и креативним индустријама. Један правац се односи на Франкфуртску критичку теорију, а други на теорију уравнотежења деловања савремене европске теорије културне политике. Прва фаворизује аутентичност уметности и дуализам оригинал-копија, док се друга критички односи према већини савремених друштвених дихотомија у области културе и уметности и разрешава дилему о смислу културе и уметности. Истраживање полази од претпоставке да дилеме проистичу из неодрживих дихотомија, нарочито ако се посматрају у светлу дигитализације која додатно подстиче критичко пропитивање разлога „за” и „против”. Оно је смештено у контекст компаративистичке теорије демократске транзиције и консолидације и посебно се односи на Србију која се налази на прелазу из завршне фазе транзиције у демократски консолидовано друштво.

ТРАДИЦИЈА И ТРАНЗИЦИЈА/КУЛТУРНА КОНТРАВЕРЗА

У чему је контраверза културног идентитета Србије која се у процесу транзиције налази већ више од два века? Одговоре сам потражила у нестабилном, хибридном и динамичном концепту балканског идентитета. Балкан као специфичан етнички и културолошки микс, као место сусрета племените барбарогеније и дивљаштва, европски Орјент, тачка преплитања традиције и глобалних токова, представља специфичну платформу одакле посматрамо изградњу репрезентације и мешања односа између нашег националног идентитета и културе у целини. Аналогија између процеса модернизације у XIX веку и данашње Србије недвосмислена је, како у поступцима изградње културног и националног идентитета, тако и у последицама неуспеле трансформације друштва. Преласку из традиционалног у модерно друштво, усмераваног према запандоевропским токовима, увек је недостајао макар један од кључних интегришућих фактора. Зато су неусаглашеност друштвене и културне политике и непрецизно вођена еманципација друштва у целини довели до непознавања или погрешног препознавања сопствене културе, традиције и узора, и узроковали догорочну неспособност очувања културне (као и политичке) независности на овим просторима. Овим текстом покренућу питања везана за дефицит модерности, као и за културни империјализам, који се као последица колонијалне доминације задржао на овим просторима. Спрегу политике и естетике анализираћу на примеру визуелне репрезентације националног идентитета, кроз портрете владара – кнеза Милоша Обреновића, на којима се јасно очитује покушај развоја културне стратегије и дефинисања јединственог националног културног модела. Изједначење појма националног идентитета са политичким менталитетом показало је да је пасивни традиционални менталитет (као статичан и некомуникативан) препрека у формирању модерног културног идентитета, који делује иновативно и има способност властите перцепције политичког. Политичка трансформација система која није одржала корак са целокупном трансформацијом друштва, резултирала је неодрживошћу културне политике као темеља модернизације државе и одржању статуса кво према доминантном центру. Због тога, само брисање колонизаторског идентитетског обрасца и прихватање новог није било довољно за успостављање сопственог националног и културног идентитета. Никада завршени процес модернизације условио је перманентну неодређеност савремене култуне политике, јер се у нестабином периоду транзиције, још увек опредељујемо између традиционализма и глобалне културе, притом додатно наглашавајући разлике и контраверзе, а не стварајући поље слободне културне флуктурације. Враћајући се на Балкан као културну парадигму Србије, културна политика данашњице би требало да комуницира са видљивим богатством разноликости, не супротстваљајући се ни традицији ни транзицији, како би избегла инфериорност у препознавању или пак сопствену индиферентност у произвођењу, презентовању и очувању културног блага.

КОНСТАНТЕ КУЛТУРНОГ КОНТЕКСТА И ТРАНЗИЦИЈА

Транзиција је доста тога променила у Србији, но постоји један број константи културног контекста које транзиција није успела да промени. Пре би се могло рећи да су те константе обликовале ток транзиције. Овде, пре свега треба имати у виду глобалне вредносне оријентације које су традицијом укорењене у друштвено биће овог простора и које се увек изнова појављују у старој суштини и новом појавном облику. Те константе, на дуги рок, отежавају квалитативне скокове а модернизацијским трендовима дају специфичну форму. У њих спадају традиционализам и ауторитарност као и њихови различити деривати. Ради се о глобалним вредносним оријентацијама којима се настоји повезати прошлост са будућношћу и тиме остварити историјски континуитет друштва. Оне друштво чине изнутра противречним и непријемчивим за иновације.

ТРАНЗИЦИЈА КУЛТУРЕ

У тексту се указује на то да интринсична непотпуност значења појма „култура”, који зависи од контекста, не умањује улогу културе у обликовању погледа на свет. Проблематични економски и политички услови одражавају се на стање културе, а свест о стању културе омогућава дубље сагледавање могућности друштвених промена. Томе се испречава принцип модерне капиталистичке производње која је и настала са трговином књигама, као производња културе. Показује се да је производња културе, која је окренута профиту, препрека за стваралачко обликовање културе. То је још проблематичније у маргинализованим културама, попут културе у Србији, која је стално изложена сменама транзиција – из премодерног доба, у традицију хришћанства, па преко атеистичке модернизације комунистичког режима, до садашње ере глобализације. Тако је текућа транзиција културе у Србији постала део опште (глобалне) културне транзиције која се налази на раскрсници између производње културе, чија је средишња вредност профит, и стварања културе као подлоге одрживог и хуманог живота на Земљи.

СРПСКО ПОЗОРИШТЕ У УСЛОВИМА ДРУШТВЕНЕ ТРАНЗИЦИЈЕ

Завод за проучавање културног развитка из Београда спровео је током 2009. године обимно истраживање о савременом српском позоришту. Планиран као свеобухватни преглед постојећег стања у позориштима Србије, пројекат подразумева прикупљање података, детаљнију анализу рада, организације, продукције и начина финансирања, као и могуће пројекције нових и бољих модела функционисања свеукупног позоришног система и појединачних позоришних кућа у смислу усклађивања жељеног и могућег. Српска позоришта као предмет истраживања у култури представљају изузетно значајан сегмент у садашњем друштвеном тренутку, с обзиром на све функције позоришта, као и на неопходност крупних и конкретних реформи у систему функционисања које намећу друштвене промене.