Публикације

КУЛТУРОЦИД НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ У КОНТЕКСТУ РАТОВА ДЕВЕДЕСЕТИХ

/in /by

У раду се разматра проблем уништавања српске културне баштине у Хрватској за време ратних сукоба у Југославији (1991–1995) уз указивање на чињеницу
да се на поменутом простору десио културни и духовни геноцид над Србима у троструком виду: девастирање православних цркава и манастира, уништавање библиотечких фондова, тј. књига српских аутора, оних писаних ћириличним писмом
или издатих у Србији, а онда и рушење споменика посвећених антифашистичкој
борби, као и оних подигнутих у славу знаменитих личности српског порекла. Имајући у виду сва три аспекта планског затирања трагова српске културе указујемо
на то да су Срби као нациoн изложени континуираној трауми, изазваној једним од
највећих културолошких злочина почињених након Другог светског рата.

МЕМОРИСАНА КОЛЕКТИВНА ТРАУМА КАО ЧИНИЛАЦ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

/in /by

Током свог постојања и историјског потврђивања на Балканском полуострву, Срби су били изложени великим страдањима од стране оних који су настојали да освоје овај простор. Ово страдање је посебно изражено у XX веку у којем је над
српским народом у Независној Држави Хрватској извршен тотални геноцид. После
Другог светског рата у комунистичкој Југославији та велика национална траума
је потискивана и минимизирана. Уместо истине о њој створена је идеолошка лаж
која се понавља до данас у циљу умањивања броја српских жртава. Осветљавање
ове историјске истине је актуелно јер је након пола века дошло до обнављања усташке идеологије, нових злочина и погрома над српским народом у циљу стварања етнички чисте Хрватске. Жртве су проглашене агресорима, а њихово масовно убијање
и протеривање се данас слави као највећи државни празник. Сакрализација злочина
чија историјска дубина скрива тотални геноцид над српским народом постала је
најбитнији чинилац хрватског националног и државног идентитета. Упитност
тог монструозног пројекта тражи и адекватан одговор. Аутор у овом раду доказује
да такав одговор може бити само потпуно памћење ове трауме као чинилац српског националног идентитета.

ZAŠTO SI MI LAGAO – LAŽ I TRAUMA U ROMANU ČRNA MATI ZEMLA KRISTIANA NOVAKA

/in /by

Rad propituje koncept laži i laganja kao autoterapeutskog čina na način na koji ga prikazuje Kristian Novak u svome romanu Črna mati zemla. Složenost filozofskog koncepta istine (i laži) Novak ilustrira heterogenom strukturom romana koji se sastoji od pet akronološki poredanih poglavlja koja se bave različitim inačicama istine, ili, točnije, prikazuju kako se protagonistova egzistencijalna istina mijenja ovisno o tome tko je percipira i interpretira, i kada. Složenost odnosa između istine i laži dodatno komplicira autorovo poigravanje različitim žanrovima i(li) vrstama teksta – od prikaza znanstvenih istraživanja, preko čiste fikcije koja govori o životu odraslog protagonista do pseudoautobiografskog prikaza života protagonista-dječaka. Laž paralelno figurira kao kreativni i destruktivni element: izmišljanje je temelj književnog stvaralaštva (i Novak i njegov protagonist su pisci čime se ostvaruje neka metatekstualna veza romana kao fikcionalne tvorevine sa stvarnošću) i jedini način na koji se protagonist – dječak uspijeva nositi s proživljenom traumom, a istodobno laganje i život u izmišljenom svijetu podrivaju psihičku stabilnost Matije-dječaka i uništavaju ljubavnu vezu odrasloga Matije.

УЛОГА УМЕТНОСТИ И ИСТОРИЈЕ У РЕПРЕЗЕНТАЦИЈИ ХОЛОКАУСТА

/in /by

Након чувене Адорнове реченице: ,Писати поезију после Аушвица је варварство, поставља се питање да ли је етички представљати холокауст у уметности и ако јесте, на који начин је то могуће учинити. Дискурс холокауста мотивисао је и покренуо бројне уметнике и критичаре на промишљање и дискусију о неразјашњеним питањима репрезентације холокауста: Ко има право да покуша да представи холокауст? Како треба представљати холокауст и како се можемо бавити питањем одговорности у послератном свету? Поезија, ритуал, музика, филм, фотографија, уметност уопште, помажу нам да се сетимо, подсећају оне који се нису чак ни родили да морају да осете патњу коју су имали среће да избегну, не само зарад одавања почасти жртвама, већ да би и сами остали хумани. У Аушвицу су култура, наука, уметност, прогрес постали наказне слике у огледалу људског бивствовања. Питање које се стално поставља пред нама после Аушвица је: Да ли је Аушвиц крај-врхунац наше културе, или је прекретница коју још нисмо разумели? Да ли је могућа уметност која ће изразити истину о Аушвицу? Ако холокауст означава историјски преокрет због примене екстремног насиља масовног убијања, онда тај преокрет поставља пред индивидуално сећање и колективно памћење сасвим нове изазове.