Публикације

НИКОЛА ДОБРОВИЋ 2017. ГОДИНЕ

Дело Николе Добровића у данашњем тренутку може да делује као скоро једнако актуелно колико је било у претходним деценијама. Такав утисак, међутим, уколико таксативно размотримо феномен, више не одговара реалитету у години 2017. Рашчлањавање опуса Николе Добровића на његове делове: грађени архитектонски, урбанистички, писани историографски, педагошки, писани теоријски рад, као и на стање по данашњим, новонасталим државама које номинално баштине његово дело, показаће битно скептичнију слику од оне која је до недавно владала у нашој јавности, у Србији. Судбина Добровићевог главног архитектонског дела, некадашњег комплекса зграда Генералштаба и Министарства одбране у Београду, парадигматична је за судбину укупног стања Добровићевог дела данас. У том смислу неопходно је размотрити појам „активне баштине”, као антиномију ономе што бисмо третирали као виртуелно „сећање на баштину”. Сумрак урбанизма у Србији други је негативни феномен који је посредно задесио Добровићево наслеђе и њега самог као пионира савремене урбанистичке мисли код нас. Трећа линија рада је разматрање како је структура Добровићевог укупног опуса до сада иначе била вреднована код нас и да ли су вредности биле објективно међусобно позициониране, с посебним освртом на послератни период и остварена дела у Црној Гори и нереализоване пројекте у Београду.

О “ДРУГИМ ПРОСТОРИМА” ПОСТМОДЕРНОГ СВЕТА – “ЕКРАНСКА КУЛТУРА” КАО МАТРИЦА САЖИМАЊА ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА

Сажимање времена и “урушавање” простора једна је од жижних тачака у стваралаштву америчког писца Дона Делила. Ови процеси условљени су технологијом која је постмодерној култури наметнула атрибут “визуелне” културе, културе “знака”, у којој је свака перспектива релативизована, а свако тумачење у потпуности зависно од процеса производње (визуелне) информације. Делило се посвећује овим процесима готово у свим својим романима; међутим, свакако најзанимљивији однос процеса медијације догађаја и самог догађаја, и стварања “другог” времена и простора, потпуно зависног од ових параметара, представљају романи “Подземље” и “Вага” у којима је снимак атентата на председника Кенедија кључни артефакт којим Делило илуструје наведене релације.