Публикације

ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА УМЕТНИЧКОГ И ДРУШТВЕНОГ ПОКРЕТА NUEVA СANCION

/in /by

У овом раду анализираће се „Nueva сancion” (Нова песма), левичарски друштвени покрет и жанр који је био веома утицајан током седамдесетих и осамдесетих година 20. века на Иберијском полуострву и у Латинској Америци. Овај музички правац жанровски карактерише стил који се базира на народним песамама, док се текстови фокусирају на критици друштва из левичарске
перспективе. Споменути музички правац имао је велику улогу у борби против Франковог режима у Шпанији, Пиночеовог у Чилеу, Салазаровог у Португалу, Виделиног у Аргентини и многих других десничарских режима на шпанском и португалском говорном подручју. У раду је показано на који начин уметност може имати улогу у друштвеним променама и како је „Nueva сancion” утицала
на одређене друштвене процесе и формирање одређених идеолошких наратива. Фокус у овом раду биће на „Nueva сancion” у Чилеу, Шпанији (Каталонији), Аргенитни, Никарагви и Куби, јер су уметници из поменутих земаља одиграли значајну улогу у свом окружењу и међу побуњеним уметницима широм света

ОБРАЗОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ОДРАСЛИХ И ОДНОС ПРЕМА МУЗИЧКОМ КИЧУ

/in /by

ПИНК ТРАНЗИЦИЈА У СРБИЈИ

/in /by

Србија, као и друге земље (полу) периферије, током транзиције постаје економска, политичка и културна колонија транснационалне капиталистичке класе (ТНКК) чије је средиште (метропола) у централним друштвима светског капиталистичког система – САД и ЕУ. Тако се и у Србији довршава уобличење система масовне културе који одликују: култура заборава, потрошачког „ослобођења” од греха и стида, фетишизма секса и насиља, као и нормализације („релаксације”) патологије и аморалности. Те одлике налазимо и у „високој култури” коју производе и конзумирају припадници ТНКК (као и кандидати за улазак њу). Највећи део „високе културе” данас је под контролом ТНКК, која суштински диктира доминантни укус. Припадници буржоазије који на (полу) периферији успешно производе или демонстрирају исправан укус, бивају инкорпорирани у идеократску фракцију ТНКК. Отуда је готово сва висока култура у Србији садржајно у знаку компрадорства, а стилски у знаку „концептуалне уметности”. И као што је практично немогуће, у тренутним друштвено-историјским условима, одбацити садашњу главну културну функцију масовних медија у Србији као „колектора” потрошачке хипнозе, тако је практично немогуће, у тренутној друштвено-историјској констелацији, променити компрадорско-колонизаторски карактер овдашњих установа високе културе. Јер, оне су само институционални израз доминантне, материјално и социјално хегемоне класе у српском друштву – компрадорске буржоазије.