ГЕНЕРАЛШТАБ НИКОЛЕ ДОБРОВИЋА КАО МЕМОРИЈСКИ ТОПОС У 21. ВЕКУ
У раду се креће од претпоставке да је урбана структура својеврсни мнемотехнички механизам, то јест, како је то ефектно срочио Луис Мамфорд да „у граду време постаје видљиво”. Основно мнемотехичко полазиште јесте да постоји веза између слика/представа (imagines) и места (loci), те да се у свести онога ко ту везу успоставља може призвати и сећање (memoria) на одређени садржај. Пренесено у домен урбане структуре, град постаје место испуњено сликама које творе нарочит меморијски пејзаж. У том контексту реперна архитектонска дела имају изразиту важност. Стога ће се у овом раду, а полазећи од наведених претпоставки, испитивати место зграде Државног секретаријата за народну одбрану (познате као „Генералштаб”) архитекте Николe Добровићa у меморијском пејзажу Београда. С тим у вези, узеће се у обзир значај Генералштаба као споменика културе, те његова баштинска вредност, али и кохерентност предлога за пренамену и реконтекстуализацију овог комплекса. Брзина којом је Генералштаб, за нешто више од пола века трајања, мењао своју меморијску конотацију, од архитеконског споменика (као метафора Сутјеске или артикулација Бергсонове филозофије), преко места страдања (након НАТО бомбардовања 1999), до полигона за политичко жонглирање друштвеним ресурсима (21. век), указује на несталност меморијских садржаја, те и на потребу за њиховим очувањем.
