Публикације

ИСХОДИ НОВЕ МУЗЕОЛОГИЈЕ ИЛИ КАКО ЈЕ РОМАНОПИСАЦ ПОСТАО МУЗЕОЛОГ

Полазећи од случаја Музеја невиности отвореног у Истанбулу 2012. године, као модела савремене музејске праксе, те од истраживања Музејског друштва Велике Британије о односу јавног мњења и музеја из 2013. године, у раду се проблематизује предмет музеологије као научне дисциплине и њеног односа са концептом „нове музеологије”. У том смислу, као истраживачки проблем означавају се модерне културне фикцuје под којим се подразумевају имагинативни садржаји који у савременом свету имају културну вредност, а који у методолошком смислу представљају наслеђе нове музеологије. Циљ рада је тумачење доприноса нове музеологије у корпусу музеолошких истраживања.

БАШТИНА И ТЕОРИЈСКИ МОДЕЛИ РАЗУМЕВАЊА: БОГАТСТВО АКУМУЛАЦИЈЕ – СНАГА ИМАГИНАЦИЈЕ

Овим радом подсећамо на херменеутички проблем у херитологији који егзистира од разумевања до интерпретације баштине. Разматра се питање перцепције појавног света, а потом могућност дијалога разнородних наука у бављењу баштином, а ради остваривања „дијалога” баштине са савременим човеком. Упознавањем садржаја структуре културног добра постаје јаснији и теоријски модел који јој је аналоган. Посебна пажња се придаје моделу Мебијусове траке, преузетом из математичког дискурса. Он својим карактеристикама, неоријентабилношћу и једностраношћу која се проверава исписивањем по „једној” траци, одговара стабилној – материјалној и значењски променљивој „страни” предмета баштине, која се остварује током трајања (кретњи), кроз време. Овим моделом могуће је боље разумети и интерпретирати појавну стварност, те и наслеђе као акумулирану прошлост.

ТРЕЋА МЕСТА: ГЕНЕАЛОГИЈА ЈЕДНЕ ХЕТЕРОТОПИЈЕ ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

Предмет истраживања у овом раду су кафане као трећа места, која су дефинисана из угла социолошко-генеалошког приступа. Генеалогија је предложена као теоријско-методолошки оквир истраживања, односно као спацијална историја местâ. Задатак такве генеалогије је да истражи спацијализацију једног типа друштвености и социјалног капитала грађанског друштва. У раду је назначен и шири друштвено- историјски амбијент, у којем се друштвена улога и значај трећих места огледао кроз њихов допринос у процесима формирања нових облика друштвености и јавног резоновања уопште. Историјски успон кафана је у раду контекстуализован: у оквире појаве новог типа критичке јавности у односу на стару репрезентативну; у оквире процеса одвајања приватне и јавне сфере; и као једна врста до краја неиздиференцираног простора, прекида и хетеротопије, која у социјалној географији грађанских друштава стоји насупрот постојећој сталешкој диференцијацији и будућој просторно-класној сегрегацији. У закључку рада је истакнуто да, упркос томе што су трећа места била повлашћени друштвени простори, она нису једина и фундаментална места генезе рационалног дискурса. Па ипак, трећа места имају кључни значај у процесима формирања урбаних институтâ, образовања јавног простора, јавног говора, грађанских слобода и легитимације рационалности у друштвима Западне Европе.