ДОСТОЈНО ЈЕСТЕ СЛАВИТИ ТЕЛО
Рад испитује естетизацију тела у Лалићевој песничкој збирци Четири канона и песмама које естетички појам тела доводи у везу са Канонима. Указује се на хришћанске метафизичко етичке основе ове естетике и на то како надматеријални смисао тела налази израз у естетско-емоционалној равни поезије. Реч је о естетици тела која има хришћански антрополошки карактер и компонента је песничке поетике поверења у божанску икономију људског спасења. У оквиру ове естетичности тело се сагледава не само као вештаствени израз човекове личности већ и као сама та личност. У Лалићевим стиховима тело је облик несавршенства, проводник бола и сишућни црв смрти у ћелијама плоти, али и обличје са есхатолошком перспективом. Човеково тело није само антропоцентрично већ и теантропоцентрично. Као такво, оно не подлеже презиру ни осуди, већ се прихвата и потврђује идејом оваплоћења и васкрсења Богочовека. Наглашава се укупност свих значења оваквог соматизма и његова естетизација као огледало тих значења.
