Публикације

ТАЈНЕ БЕОГРАДСКЕ ГЛАВЊАЧЕ 20-ИХ ГОДИНА ХХ ВЕКА

Зграда полиције у Управи града Београда, злогласна Главњача, представљала је симбол репресије и обрачунавања са политичким неистомишљеницима државног режима у доба Краљевине Југославије. У раду су представљени упечатљиви примери поступања са неполитичким затвореницима током 20-их година ХХ века. Премда су били део обичног света, тортура над лицима са којима се лако могло идентификовати неретко је изазивала огромну пажњу јавности. Случај Љубице Љубичић, девојке која је преминула од последица пребијања у Главњачи 1924. године, пунио је ступце у дневним листовима. Премда је држава показала неспремност да се у овом периоду ухвати у коштац са решавањем овог питања, проблематика Главњаче ангажовала је различите појединце и организације, од којих се истакало Удружење београдских студенткиња.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА НА НАСЛОВНИМ СТРАНАМА ДНЕВНИХ НОВИНА У СРБИЈИ

Полазећи од значаја штампе као посредника у обликовању културних система, анализом садржаја насловних страна дневних новина у Србији током априла и маја 2018. године, аутори трагају за културним вредностима и идентитетима које намећу медији. Таблоидизација, сензационализам и комерцијализација потискују јавни интерес, истински значај уметности и културне баштине, производећи нову свест публике. У првом плану се тако налазе теме везане за ријалити и естраду, актери таквих садржаја и друге контроверзне личности. Различити сегменти друштва се тривијализују кроз слике скандала и корупције. Културна политика не нуди квалитетан одговор на све уочљивији проблем инфилтрирања тржишне идеологије, чиме и несвесно помаже ширење конзумеризма у којем је улога штампе сведена на услуге јефтиног клијентелизма и маркетинга.

ДУЧИЋЕВ И ЦРЊАНСКОВ ПАРИЗ

Рад се бави анализом разлика у Црњансковој и Дучићевој слици Париза. Дучићева слика Париза ослања се на песникова снажно изражена франкофилска осећања. Париз се у Дучићевој оптици појављује као центар модернитета, али истовремено, он највише пажње поклања оном што је у Паризу ванвремено: Богородичиној цркви и Сени, при чему је први топоним за њега симбол културе, цивилизованости, мудрости и учености, а други безвремености. Црњанскова слика Париза укључује конфронтацију између актуелног и ванвременског, при чему Париз види више као центар динамичности и промењивости који симболизују новац, штампа и мода.

СTРATEШКА ПОЛИТИЧКА КОМУНИКАЦИЈА У ДНЕВНОЈ ШТАМПИ СРБИЈЕ

За традиционално новинарство се говорило да грађанима отвара “прозоре у свет”. Након открића интернета и бројних конвергентних платформи може се констатовати како је поглед кроз медијске прозоре све замућенији, јер повећање броја и величине окана рађа сумњу у стварност која се приказује. Анализирајући садржај тиражне и утицајне дневне штампе у Србији, аутор истражује сферу сазнајног комуницирања, са фокусом на њен значај у креирању политичке културе. У савременој пракси субјекти јавног мњења су политички актери (од партија до цивилног друштва), власт (од владе до државне администрације), медији (од масовних до друштвених мрежа), и грађани (од појединаца до политичке јавности). Штампа у Србији се неумерено посипа златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој политички естаблишмент неумерено нуди обрасце успеха, спиноване представе о сопственом значају и моћи. После робовања у ауторитарном режиму псеудодемократске власти сматрају нормалним да се и оне окористе комуникационим посредницима, форсирајући садржаје којима промовишу све агресивнији политички клијентализам. Променљива природа истине садржана у различитим интерпретацијама реципијената, међу идеолошко и културно различитим читаоцима, води напуштању начела новинарске професионалности и преласку у сферу инфозабаве, у којој вести немају карактер јавног добра, већ обичне робе коју поседују најбогатији и најмоћнији појединци.

ДОМИНАЦИЈА ПР-А НАД НОВИНАРСКИМ САДРЖАЈИМА У СРПСКИМ ШТАМПАНИМ МЕДИЈИМА – УЗРОЦИ И КОНСЕКВЕНЦЕ

У раду се разматрају структурни узроци доминације ПР-а над информативним садржајима у медијима са акцентом на српску медијску сцену, превасходно штампаних и онлајн издања. Признање нарастајућег глобалног тренда сторителинга (storytelling) своје корене проналази у настанку и веома брзом развоју ПР индустрије и паралелно с тим академским изучавањем и теоријско-апликативним утемељењем односа с јавношћу, као засебне дисциплине студија јавности у непрекинутом периоду од скоро једног века. Економска криза и њене реперкусије које за последицу имају највећу кризу медијске индустрије (штампе пре свих) у историји постојања, уз дигиталну олују која је у потпуности трансформисала начин информисања и комуникационе канале, као и криза професије – додатно су ојачали улогу и отворили нове просторе нарастајућој ПР машинерији. Наставак смањивања ресурса за прикупљање и обраду вести, последично нестајање истраживачког и интерпретативног новинарства, уз све веће могућности политичара и компанија да своје поруке директно испоручују јавности – глобални је медијски тренд који се последњих година прелио и на осиромашену српску медијску сцену, чинећи је зависном од овакве врсте ПР садржаја.

УЛОГА И ЗНАЧАЈ НОВИНАРСКИХ ДОКУМЕНТАРНИХ ФОРМИ У ШТАМПИ

Светска економска криза и глобалне технолошке и медијске промене изазвале су тектонске поремећаје превасходно у штампаним медијима. Већ неко време, поставља се чак и питање њиховог физичког опстанка. На удару су највише недељници, поготово њуз магазини, чију доскорашњу улогу увелико преузима дневна штампа. И поред сагласности око социјално-економских и технолошких изазова, којима српска штампа неминовно мора да одговори, остаје отворено питање: шта са недељницима и куда даље? Недостатак кредибилног и истраживачког новинарства – није упитан. Интерпретативност, такође. Овај текст покушава да одговоре нађе у све присутнијим новинарским документарним формама, као наставку позитивне журналистичке интерпретативне еволуције, кроз доказивање неопходности већег присуства “документаристике” као посебног сегмента истраживачког новинарства. Поред теоријских разматрања и у оквиру њих дефинисања најприсутнијих жанрова, овај рад, кроз студију случаја три најтиражнија њуз магазина: Време, НИН и Печат, показује резултате истраживања и даје путоказе за повратак кредибилитета и квалитета референтне информативно-политичке недељне српске штампе.

НОВИНАРСТВО ИЛИ ПР – СТВАРНОСТ ИЛИ ПРИВИД

Ако је новинарство некада отварало “прозоре у свет”, данас се може рећи како је поглед кроз њих све мутнији, јер повећање броја и величине окана рађа сумњу у истинитост стварности која се приказује. У раду, аутори анализирају садржај тиражне и утицајне дневне штампе у Србији, указујући на њен значај у креирању политичке културе. Тренд који се јасно уочава истиче растући утицај политичких странака, тајкуна и оглашивача, док се интереси радника, мањинских група или опозиције маргинализују. Криза домаће штампе све чешће се брани последицама пропасти глобалне економије или експлозивним дејством интернета, док губитак кредибилитета или професионалних стандарда ретко ко помиње. Новине у Србији се неумерено посипају златном прашином ПР служби и агенција, посредујући стварност у којој политичари и естрада нуде обрасце успеха, представе о вечитом лидерству и лаком богаћењу. Све мањи број запослених у редакцијама и све краћи рокови производње информација значе отварање празног простора у који спремно и навалентно улећу обучени ПР стручњаци, спин мајстори и лобисти, пласирајући садржаје којима истичу све агресивнији политички клијентализам. У суровим условима тржишног приступа и новинарство се неосетно мења, све више личећи на пропагандне летке или огласне табле политичких ментора, добро скривених тајкуна или маркетиншких монополиста. Променљива природа истине садржана у различитим интерпретацијама реципијената, међу идеолошко и културно различитим читаоцима, води напуштању начела новинарске професионалности и преласку у сферу инфозабаве, у којој вести немају карактер јавног добра, већ обичне робе коју поседују најбогатији и најмоћнији појединци.

ШТАМПА НА РАСКРШЋУ

Промене које се дешавају у друштвеном, технолошком и комерцијалном глобалном окружењу евидентне су и у сфери савременог журнализма који под налетима дигитализације, посебно интернета, трпи жестоке и радикалне трансформације. Издавање дневних новина преобразило се од негдашњег породичног бизниса са традицијом у акционарски изазов заражен вирусом профита, тако да се под притиском менаџмента и дивиденди вредност новина све чешће мери оствареним капиталом на крају године, а све ређе кредибилитетом код читалаца. Класични журнализам у интернету и дигиталним платформама види конкуренцију, не схватајући да је спас у међусобном приближавању, мултимедијалности и конвергентности. Дигитални извори информација архивирају класичне, штампу посебно, портали са бесплатним огласима снижавају приходе новинске индустрије, док гласине комбиноване са трачевима и полуинформацијама потискују скупо и исцрпљујуће истраживачко новинарство. Аутори у овим тектонским поремећајима виде беспоштедну борбу за опстанак, раскршће старих и нових медија, битку за прилагођавањем, при чему се недовољно пажње придаје захтевима нове публике. Фокус је на судару генерација: младим, креативним снагама које моћ рачунара и мобилне, интерактивне технологије користе као природну средину и генерације која биолошки потрошена одбија сопствене промене пристајући да јој стварност дефинишу класични медији: телевизија, радио, новине и часописи.

ПОЧЕЦИ ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

У тексту се бавим почецима европске популарне културе XV и XVI века, с нагласком на штампаном ликовном представљању. Предочени су позитивни аспекти масовног штампаног ширења и конзумирања уметности у најширим слојевима популације, слојевима који нису имали могућност да поседују уникатна и скупа уметничка дела. У тексту се бавим и аспектима пропагандне (зло)употребе популарне графике у политичке сврхе. Осврћем се на поновно откривање популарне културе крајем XVIII века широм Европе, с нагласком на српској популарној графици тог периода. Указујем на то да је моћ масовне културе изразито велика. Путем ње може да се манипулише масом, али она може да буде и средство помоћу којег се разоткривају слабости, лажност и лицемерје официјелне културе и естаблишмента. Масовна култура може и да нагна човека на дубље промишљање сопственог идентитета, личности, себе ван масе.