СЛИКЕ НЕМОГУЋЕГ ДОГАЂАЈА
Текст ставља у први план променљиву природу, драматичну актуелност и проширено (биоетичко) значење феномена самоубиства, као глобалног културалног и медијског симптома прве деценије XXI века. Полазећи од радикалних примера суицидног протеста као политичког ритуала смрти (овде је природа тог ритуала схваћена као облик борбе за слободу, поштовање људских права и еманципацију потлачене радничке класе) као и теоријских истраживања (међу којима се издваја студија британског социолога Мајкла Бигса о историји феномена само-спаљивања) текст покушава да отвори нова поља интерпретације на граници феномена слике и феномена самоубиства, у контексту свакодневице савременог живота и медијске културе под режимом глобализације. Преиспитивање односа између иконографије смрти (као последице радикалног аутодеструктивног ритуала) и нове имагинације ‘политичког’, један је од основних циљева реартикулације самоубиства као културалног симптома савремености.
