Публикације

МАСКА У ЈАПАНСКОМ ПОЗОРИШТУ НО КАО ПОСРЕДНИК У КОМУНИКАЦИЈИ УНУТАРЊЕГ И СПОЉАШЊЕГ

/in /by

Јапански театар но вероватно је данас у свету најпознатији тип позоришта у којем глумци користе маске. У Јапану, употреба маске примећује се још у преисторијској прошлости те земље, иако порекло данашњих маски треба тражити у знатно каснијем времену, по општој сагласности од VII века, када маска стиже из Кине. У Кини су тада већ постојале сценске извођачке вештине, које настају популаризацијом неких облика верских ритуала и увођењем народних тема у обреде истеривања демона. Кинеска маска, каква се ту користила, пренета је и у Јапан, да би се од XIV века њена употреба све више везивала за тада нову позоришну врсту, драму но. У вековима развоја новог театра, чијим се творцем сматра глумац Зеами Мотокијо (1363–1443), биће утврђен и репертоар маски, прилагођених његовој концепцији и темама. У но-драми, од њених почетака преплићу се елементи будизма, шинтоизма и књижевности, чиме она представља аутентичну синтезу јапанског духа тог времена.

ПОРЕЂЕЊЕ БУДИСТИЧКОГ ПОИМАЊА НЕСТАЛНОСТИ СВЕТА У ЈАПАНСКОМ ДЕЛУ ХОЂОКИ И СХВАТАЊА ПРОЛАЗНОСТИ У СТАРОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

/in /by

Проблем пролазности, или несталности, тематско-мотивски веома је заступљен како у средњовековној јапанској, тако и у старој српској књижевности приближно истог раздобља. Иако се оне готово по свему разликују, обема књижевностима заједничке су метафизичка брига за човеково биће у свету и склоност ка успостављању присног односа према трансценденталноме. Овом својом онтолошком радозналошћу, а мање формалним сличностима, „квалификују” се ове две традиције за упоредно проучавање. Из истог разлога сматрамо да су једна другој међусобно ближе него што су то данашњој књижевности матичних земаља, те да довођењем у заједничку дијалошку раван стичемо јаснију слику о њиховој вредности, за себе и у односу на наше време. Пролазност у њима не јавља се тек као жал за животом, већ се људска коначност беспоштедно разоткрива и увек изнова наглашава. Референтна тачка тумачења те коначности у оба случаја налази се ван конвенционалног и антропоцентричног система вредности. Одсуство такве упоришне тачке човека модерног доба довело је до избегавања непосредног суочавања с питањем могућности утемељења егзистенције у временском току. У овом раду показаћемо, полазећи од универзалности ове теме, како су различите метафизичке перспективе јапанске религије, поглавито будизма, и, с друге стране, исихастичке праксе православне цркве, условиле различито, а опет узајамно упоредиво и сродно, искуство несталности људског бивствовања у свету.

ПОЕЗИЈА МОНАШТ(А)ВА

/in /by

У тексту се, на основу временске и мотивске блискости, као и просторне и поетичке удаљености, доводе у дијалог и поредбено посматрају једна јапанска повест и пар српских хагиографија, са посебном пажњом обраћеном на питање одласка од света и уласка у књижевни свет, и на двострукост појединих монаха-писаца, као истовремено аутора и јунака средњовековних књижевности.